Dana 24. januara tekuće godine je, u organizaciji udruženja „Učitelj neznalica i njegovi komiteti“, u prostorijama kulturnog centra REX u Beogradu, Silvan Lazaris održao predavanje pod naslovom „Može li Antropologija imena nositi Žuti prsluk?“
Prvo, ko je Silvan Lazaris? U pozivu na predavanje je pisalo: „Sylvain Lazarus, autor koji je militant politike u interiornosti i politike sa stanovišta ljudi. Predavao antropologiju na Univerzitetu Pariz 8. Dve knjige: Antropologija imena i Inteligencija politike.“ Knjiga „Antropologija imena“ je objavljena kod nas (Novi Sad : Grupa za konceptualnu politiku : Centar za nove medije_kuda.org, 2013).
Silvan Lazaris danas više nije profesor, ali je vrlo aktivan na polju aktivističkom. Posećuje i boravi u mnogim radnim kolektivima u svetu. Lazaris je u Srbiji boravio dva puta i održao dva javna predavanja – u Novom Sadu i Beogradu.
Autor ovog osvrta je imao malu privilegiju – dobio sam tekst Lazarisovog predavanja unapred, pa sam mogao da se pripremim za slušanje predavanja i za učešće u diskusji.
U našoj, a biće i u svetskoj, javnosti nije dovoljno poznata pojava Žutih prsluka. Naime, nije poznata bît ove pobune. Ona nije ni građanska, ni ideološka, a jednim delom, jeste klasna.
Od 17. novembra 2018, oni izilaze na ulice francuskih gradova. Nekada ih je više, a nekada manje. Kada ih je manje, vlast i njoj naklonjena javnost su sklone da odahnu. Žuti prsluci ne preteduju na to da osvoje, niti da okupiraju vlast. Ne žele da uspostave dominaciju ove ili one ideologije, ravnodušni su prema političkom sistemu…
Pa, šta žele? Bore se za dokidanje nemoralne dimenzije vlasti. Jer, do danas je svaka vlast, bilo gde u svetu, u svojoj suštini nemoralna i korumpirana. Biti na vlasti nužno znači biti nemoralan i korumpiran. Zato ovim demonstracijama svaki pojednac pristupa „u svoje ime“ i predstavlja samo sebe. Ovde su i levi i desni zajedno. Zajedno su oni koje vlast podjednako deprivira, obmanjuje, eksploatiše… U tom pogledu, može se reći, da je pobuna Žutih prsluka i klasni fenomen. Pobuna i demonstracije od prvog momenta nemaju takozvani miran, pacifistički karakter. Na njih nasrće država svom svojom brutalnom silinom – nasiljem, suzavcem, ponekad, kažu, i municijom, hapšenjem, torturom… Vatra i dim su mizanscen njihove pobune.
Lazaris kaže da „‚nemoralnost‘ u javnim poslovima, u konačnici na pitanjima od nacionalnog interesa, ozbiljno dovodi u pitanje legitimitet vlasti koja donosi odluke“.
Smatram da je pojava Žutih prsluka na tragu viševekovne kulture moralne pobune u Francuskoj. Zato sličnih pobuna nema u društvima (i njihovim državama) koja nominalno baštine tradiciju „demokratije“, ali ne baštine ideju morala, koja je dublja i značajnija od svake politkoncepcije „demokratije“.
Zato su Žuti prsluci beskompromisni, zato su spremni da trpe torturu, ali i da zadaju udarce nelegitimnoj državi.
Francuska država je pokušala da ublaži nezadovoljstvo izvesnim ustupcima, da kažemo, materijalne prirode (smanjenje cena goriva, ublažavanje politike plata i nadnica…). Ali, time je, namerno, promašivala samu prirodu i razloge pobune. Pokušala je da učini ono što svaka država u sličnoj situaciji pokušava – da korumpira nezadovoljne ljude na ulicama.
Lazaris postavlja sledeće pitanje, koje sam shvatio na vrlo ozbiljan način. „Da li su kabildosi (cabildos) iz Čilea, kao narodna skupština, odgovor? Treba li pitanje organizacije tražiti na drugom mestu od forme partije, reprezentacije, usmeravanja? Za sada se kabildosi sastoje od stotina skupština u gradskim četvrtima i na selu, i prihvataju svakoga ko dolazi u svom, ličnom svojstvu, a ne s obzirom na partijske pripadnosti ili institucionalne funkcije. U pitanju je razmatranje diskusije i odlučivanja- predlaganja o temi novog ugovora između naroda i vlasti, o stavljanju van snage ustava nasleđenog od Pinočea i profilisanju očekivanja od novog društvenog ugovora kao baze novog ustava.“ Novi Društveni ugovor. Društveni ugovor (od T. Hobsa, Dž. Loka, Ž. Rusoa) je bitna tema u svim procesima uspostavljanja ugovora između pojedinaca i vlasti.
U čemu vidim osnovu ove moderne pobune, a na tragu Lazatisovog predavanja?
U najvećim delima francuske filozofske misli XVII stoleća, na čijem duhu počivaju i današnje koncepcije društvene moralnosti. Navodim neka: „Duh zakona“, Šarla Monteskjea, „Istorija prirode“, Žan-Luja Leklerka Bifona, „Rasprava o čulnim osetima“, Etjena Kondijaka, „Rasprava o poreklu nejednakosti među ljudima“ i „Društveni ugovor“, Žan-Žak Rusoa, „Manifest jednakih“, Fransoa Babefa, „Ogled o običajima i duhu naroda“, Fransoa Mari Voltera, „O duhu“, Klod-Adrijana Helvecija (Helvecijevu knjigu je crkva ocenila kao opasnost po religiju i državu, državni dželat je spalio ovu knjigu), „Republikanske ustanove“, Luj-Antoan Sen-Žista… Tada je pokrenuta debata, kakvu dotadašnja isoptrija ne pamti. Crkvena dogma više nije neprikosnoveni sud. O njoj se raspravlja onda kada je predmet kritike ili razumskog poimanja. Dogma je sve češće sklonjena u zasenak – a sve važnije pitanje je pitanje o čovekovoj prirodi. Kostas Duzinas kaže tim povodom: „Tomas Hobs, Džon Lok, Žan-Žak Ruso i Tom Pejn tvrdili su na različite načine da prirodni zakon nije više apstraktan princip državne organizacije i odnosa između države i crkve, već sistem individualnih prava koja pripadaju građanima zato što se tiču njihove prirode. Pomenuti filozofi zahtevali su da se pravo usaglasi sa racionalnom prirodom čoveka kako bi se pripremio temelj za napuštanje klasičnog i hrišćanskog prirodnog zakona.“
Na pitanje, zašto Društveni ugovor, odgovor je dao, u osvit I svetskog rata, Delajl Berns: „Vlada ima svakovrsnih i one su naklonjene zloupotrebama… Treba gledati s podozrenjem na kraljeve, sveštenike i sve upravljače, jer i same njihove sposobnosti vode ih moći a njihova moć održavanju situacije koja više nije po narodnoj volji.“
Silvan Lazarus je, prošle godine, sa prijateljima, osnovao malu grupu „Nas nekoliko“. Tu grupu čine ljudi koji su još „uvek predani militanti, ali u potpuno novom dispozitivu. Prvo, ‚svako govori i deluje u sopstveno ime‘ i angažuje se u situacijama poput stanovanja, poput mladih maloletnih bez papira, poput romskih porodica, ja u velikom predgrađu u široj regiji Pariza.
‚Svako u svoje ime‘, ne treba poverovati da je to detalj i da je trivijalno. U prethodnom dispozitivu, ovo ‚u sopstveno ime‘, odigralo se putem odluke da se pridruži grupi, organizaciji, a zatim da se održi ta odluka o pridruživanju. Odnosno, ‚u sopstveno ime‘ zapravo je značilo u ime sopstvene organizacije i njenih direktiva.“ To, dalje, znači, kaže Lazaris, da se taj razgovor vodi u svim registrima. Jedna od teza je „odvojenoj državi i o strukturno korumpiranom karakteru državne vlasti.“ Ponavljajući reči Sen-Žista tokom suđenja kralju Luju XVI: „ne vlada se nevino“, Lazarus tvrdi: „ne upravlja se nevino“. Šta je „odvojena država“? „Prema logici vlade, ne ubrajaju se svi ljudi koji žive u Francuskoj, neki se ubrajaju i postavljaju pored onih koje država uzima u obzir. Postoji negativna računica: počelo je sa stranim radnicima i njihovim porodicama, zatim s mladima u velikim predgrađima, danas sa siromašnima, nezaposlenima…“
Tako, Žuti prsluci delaju na tragu velike i trajne tradicije pobune građanstva u Francuskoj protiv nemorala države, a za odbranu ličnog, pojedinačnog (a onda i grupnog) dostojanstva u poretku. I zato država ima veliku nevolju. Svi pokušaji da uspostavi dijalog na njenoj platformi do sada nisu dali nikakve rezultate. Žuti prsluci, s pravom, kao građani, koji jedini poseduju suverenitet u društvu, ne odstupaju od svoje platforme.
Ukratko, između ostalog, tako kaže Lazaris, koji za sebe kaže da nije član Žutih prsluka, ali jeste njihov prijatelj.
I, u Francuskoj, a i u svetu, nikako nije usamljen prijatelj Žutim prslucima.
(Autor je profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu u penziji)
