Narod, koga su puna usta svim političkim opcijama u Srbiji, još jedanput je izgubio i vraća se u skute Kralja Ibija – tako će, ukratko, u anale biti upisan ovogodišnji 21. jun u zemlji koja se odavno ne trudi da (istom) populusu pruži šansu i obezbedi mu makar nacrtanu državu.
foto: Stefana Savić 2011
Zoran Radmilović (Kralj Ibi): “O narode, gde ste, gde ste seljaci, radnici, poštena inteligencijo? A, tu ste… Vi to nekom prečicom, nekom stranputicom. Moj narod me opet izaziva da im održim jedan govor, da to ovako sunem u masu pa kako padne. Nekako krene od nama ka njima. Neka taj govor klizi k’o po vodi. Ej, narode… Divan narod, divan, obožavaju me prosto. Ej, narode moj… Šta je to sa tim mojim narodom? Zameniću ga za neki nov, šta će mi polovan narod, zamenim to pa koliko dobijem, nije važno. O, narode… Moj narod je pretežno poljoprivredno-stočarskog, kafilerijskog tipa. Dobro je, dobro je… On meni sve šapuće, tu mi samo šoroboće u uvo, samo mi ubacuje muhu u uhu. Oho, bože, šta neće glava da nam pati… samo da se ne zarati. Oj, narode… Kakvi glasovi, kakvi intenziteti glasova, kakva snaga intenziteta glasovnih mogućnosti u ovom trenutku razvoja. Neću da menjam narod ipak, neka ostane, tak’i je kak’i je…”
Izborna (glasačka) volja ovogodišnjeg parlamentarno-pokrajinsko-lokalnog batrganja nije bila “Vox populi” već merenje sopstvene polovine brvna dva ljuta jarca. Na jednoj strani Bojkot-efendije, na drugoj Kadija-koji-i-tuži-i-sudi. Po prvima “Lažni izbori nisu uspeli”, po drugom “Pobedili smo svuda”. I jednu i drugu opciju, nakon večernjeg (zvona) zatvaranja birališta (kako gde), zanimale su decimale iznad ili ispod 50 posto izlaznosti, iako su samo malo ranije dokazivali da je 40 minus ili 60 plus jedini način da “uteraju” svoju ispravnost. I dok su prvi pripremali “taktiku”, drugi su “pritiskali” birače, naročito u drugom delu 21. dana juna, ili još bolje, prvog dana leta.
I treba li sada konstatovati da će kovid-19 i (ništa nas ne sme iznenaditi) kiša, u budućim analizama, svakako biti prozivani, u skladu sa trenutnim interesima. Ne naroda. Naravno. Narod, kak’i je tak’i je, jedini, valjda, u ovoj zemlji, jasno vidi nejasno svetlo u tunelu. Ili beše, nastavlja intezivnu potragu za državom koja bi bila voljna da poveruje u njegove radne sposobnosti.
Šta, onda, dolazi? “Taktika” bojkot-efendija, koje su nastavile da se svađaju (DS) ili trijumfalizam populističkog vođe i sledbenika (i milom i silom)! Pitanje, što duže bude bez odgovora, to će teže moći da nađe odgovor. A, zakukavanja zbog “bele kuge”, starenja i emigrantskih sklonosti mladeži, pretvoriće se u samrtni ropac. Vođi (bilo koje boje), onda, neće ostati ništa drugo doli Ibijevog – “Neću da menjam narod ipak, neka ostane, tak’i je kak’i je…”
Bliska budućnost, međutim, mnogo je jasnija kad govorimo o “preletačevićima”. Kako u ovakvom, monolitnom, parlamentu mesta za njih nema, moraće svoju “radnu snagu” da izbace na “slobodno tržište”. Što će, po zakonu o prevelikoj ponudi, spustiti cenu, a to, zna se, odgovara “akomulaciji prvobitnog kapitala”. Nazdravlje!
(Autor je urednik u dnevnom listu Danas)
