- Bojana Trivunčić iz Međunarodne mreže pomoći(IAN) kazala je bilo više pokrenutih sudskih slučajeva u kojima su žrtve tvrdile da su doživele torturu, ali da to sudovi u Srbiji nisu uvažili.
- Sudije ne prepoznaju torturu kao krivično delo, nego ga prekvalifikuju kao krvično delo iznuda iskaza prilikom saslušanja u policiji, rekla je Trivunčič.
- Pojedine izbeglice iz Hrvatske i BIH uspele da dobiju oštetu za nečovečno postupanje jer su u Srbiji prisilno mobilisani, navela je ona.
- Oko 30 odsto izbeglica i migranta preživelo je torturu u zemlji porekla, dok je više od 40 odsto doživelo torturu u zemljama kroz koje su prošli na putu do Srbije-kazala je Trivunčić.
- Iskorenjivanje torture može se postići akcijom svih državnih institucija, promenom definicije torture i pooštravaranjem kazni za počinioce, rekao Slobodan Savović iz Komesarijata za izbeglice.
- Centar za ljudska prava pruža pravnu pomoć žrtvama torture i nečovečnog postupanja, ali se za tri meseca javila samo jedna žrtva torture i jedna potencijalna žrtva nečovečnog postupanja.
-Nijedna žrtva torture u Srbiji nije dobila obeštećenje za torturu, već za krivično delo iznuda iskaza prilikom saslušanja u policiji-kazala je Bojana Trivunčić iz Međunarodne mreže pomoći(IAN).
Ona je precizirala da je bilo više pokrenutih sudskih slučajeva u kojima su žrtve tvrdile da su doživele torturu, ali da to sudovi u Srbiji nisu uvažili.
-Sudije ne prepoznaju torturu kao krivično delo, nego ga prekvalifikuju u krivično delo iznuda iskaza prilikom saslušanja. Tortura je najteže kršenje ljudskih prava i ne može biti isto što i iznuda iskaza-rekla je Trivunčić povodom obeležavanja 26.juna- Međunarodnog dana podrške žrtvama torture.
Trivunčić je naglasila da su pojedine izbeglice uspele da dobilju oštetu za nečovečno postupanje jer su prisilno mobilisani.
-To su bili ljudi iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine koji su izbegli u Srbiju, a onda su prisilno mobilisani, odvedeni prvo u logore, a onda i na ratište. Neki su uspeli da dobiju minorno obeštećenje, ali ne svi jer je sve zavisilo od sudije do sudije-kazala je ona.
Ona je istakla da je od 2000. godine u okviru Mreže IAN-a uspostavljen Centar za rehabilitaciju žrtava torture koji pruža medicinsku, psihološku, psihijatrijsku i pravnu pomoć osobama koje su imale iskustvo torture u ratu, bile zatvarane u logorima, maltretirane, zlostavljane od strane službenih lica, kao što su vojska, policija ili nekih drugih službenih osoba.
– Oko 30 odsto izbeglica i migranta preživelo je torturu u zemlji porekla, dok je više od 40 odsto doživelo torturu u zemljama kroz koje su prošli na putu do Srbije-kazala je Trivunčić iz Mreže IAN koja od od 2015. godine radi i sa migrantima.
Prema njenim rečima. mnogi od tih ljudi su doživeli torturu u zemljama odakle su -Sirije, Iraka, Avganistana… U svojim zemljama su bili zatvarani i mučeni, a često su moraliu i da plate otkup kako bi bili oslobođeni-konstatovala je ona.
Trivunčić je naglasila da su migranti i na putu do Srbiji doživljavali torturu jer su tučeni na granicama i zatvarani u kampove.
-Torturi su bili izloženi i oni migrant koji su ilegalno pokušavali da pređu granice. Prvo su ih tukli policajci, a onda ih vraćali natrag u zemlju iz koje su došli-rekla je ona.
Slobodan Savović iz Komesarijata za izbeglice kazao je da mnogi migranti žele samo da prođu kroz Srbiju ali doživljavaju torturu na putu “spasa”.
-Kroz Srbiju je prošlo više od milion migranata, a trenutno je u 19 centara u Srbiji oko 3.000 migranata. Centar za rehabilitaciju u saradnji sa IAN-om i Komeserijatom pruža podršku migrantima. – rekao je on.
On je konstatovao da je iskorenjivanje torture, koja predstavlja jedno od najtežih kršenja ljudskih prava, može postići akcijom svih državnih institucija, promenom definicije torture i pooštravaranjem kazni za počinioce, kao i potpunom primenom prava na rehabilitaciju i nadoknadu za žrtve.
Zabrana torture je apsolutna prema Konvencija protiv torture i drugih surovih neljudskih i ponižavajućih postupaka ili kazni koju je usvojila Generalna skupština Uedinjenih nacija 26. juna 1987. Srbija je među državama potpisnicama.
CENTAR ZA LJUDSKA PRAVA PRUŽA BESPLATNU PRAVNU POMOĆ ŽRTVAMA TORTURE
Centar za ljudska prava u Nišu u naredne tri godine pružiće besplatnu pravnu pomoć za 10 osoba koje su pretrpela torturu i nečovečno postupanje.
-Naši advokati proveraju I prikupljaju dokaze za žrtve torture, ali za zada se javila jedna žrtva torture i jedna potencijalna žrtva nečovečnog postupanja-rekla je direktorka Centra Lidija Vučković.
Ona je dodala da se Centru od marta ove godine, pak, javio veliki broj građana koji se žalio na torturu jer su “čekali u redu u opštini, kod lekara i drugim javnim ustanovama”
Moja agonija traje od 9.marta 2013 do danas-Centar za socijalni rad Zvezdara, najpre je nezakonito predložio Sudu promenu starateljstva nad tada mojom maloletnom decom, da bi oslobodio mog bivšeg supruga da ne plati dug za alimentaciju u visini 1.568.000 RSD sa zakonskim zateznim kamatama, kao i da ne bi krivično odgovarao iz člana 195 Krivičnog zakonika.
Sudija Lidija Pavlović je promenila starateljstvo na osnovu „stručnog izveštaja“ Organa starateljstva, iako je imala pismene dokaze da je moj bivši muž osuđen za krivicu nasilja u porodici. Ja nisam bila prisutna na suđenju jer sam boravila u Sigurnoj kući u Rakovici, pa nisam ni znala za suđenje.
Moje mlađe dete je odvedeno na drugi kontinent, umesto mene su saglasnost potpisale socijalne radnice Dubravka Radenović, Mila Kolar i Jelena Ačić.
Tužilaštvo je odbilo da njih krivično procesuira, kao i sudovi, pa tako izgubih 11 puta proces u Ustavnom sudu za 8 godina.
Valjda je normalno u Srbiji da se trguje sa mojom decom jer sam ja niko i ništa: nemam politički uticaj i veze kao bivši muž, niti novac stečen na prljavim poslovima i muljanjima.
Ja sam samo SVEDOK državnog kriminala godinama u Srbiji.
UKP je odavno imala sve pismene i usmene dokaze- ali nije ništa preduzela!
Obratila sam se US Ministry of Justice i pojedinim nadležnim odeljenjima tražeći politički azil. Ne znam da li su krivične istrage završene…
Torture, progoni, maltretiranje koje doživeh da bih odbranila svoju decu od psihopate i nasilnika od bivšega muža- koji u Srbiji uživa poseban tretman i privilegije, sada je prekasno govoriti o tome: izbacivana sam više puta na ulicu da živim, odbijana na svakome radnom mestu da se pošteno zaposlim sa dva završena državna fakulteta, nisu mi dozvolili niti da udaram pečate u nekoj pisarnici u državnim organima i da ne gladujem godinama, to je mnogo užasno kada vas boli želudac od gladi i uvijaju vam se creva od teške neuhranjenosti, odbijanje da dobijem čak i socijalu jer sam radno sposobna, kada bih pronašla neko radno mesto čistačice- dobijali su naloge da me kinje i teško maltretiraju da sam dolazila u podrum gde živim drhteći ruku od tortura, užasna ponižavanja i unižavanja svakoga ljudskog dostojanstva, maltretiranje po komšiluku gde su naseljavali njihove ljude da me uznemiravaju i terorišu da nemam niti trenutka mira u životu, zabrana da se bavim poslovima za koje sam mukotrpno školovana i volontirala džabe u Srbiji godinama i pomagala nesebično državnim organima da njima bude bolje društvo, doživela sam i doživljavam i danas takve torture, nasilje i genocid- da ne postoje reči koje mogu njih da operu nikada više!
A sve samo zato što nisam htela da ostavim svoju decu u rukama njihove maskote i državnog ljubimca saradnika državnih organa!
Čak su njemu poklonili i socijalni stan od 86 kvadrata kao „zakonskom staratelju“ mojoj deci iako deca uopšte tamo ne žive i ne koriste taj stan, to dobro znaju socijalne radnice, Skupština grada Beograda, UKP i svi ostali…ovde i u svetu…
Konkurisala sam u Savetu bezbednosti u Njujorku za poslove istražitelja kriminala za zapadni Balkan, te se nalazim na proverama godinama. Imali su ljudi šta da vide…
Trudila sam se pošteno godinama da ispravljam greške koje čine državni organi i njihove nezakonite kriminalne procedure, ali oni su čak i to sabotirali, bili su gluvi da me saslušaju, slepi da čitaju moje apele i brojne pismene dokaze da to što se dešava- nikako nije zdravorazumski i normalno što dozvoljavaju da se radi. Trebalo je samo da se pošteno ponašaju kako dolikuje jednoj uređenoj pravnoj državi ali su svi gledali isključivo da se ne zameraju jednom probisvetu od moga bivšeg supruga koji ih je teško obmanjivao dok je radio za interese njegove matične države u kojoj je rođen. Bio je godinama na proverama, kada je brak razveden, on je dobio državljanstvo R.Srbije. Pretpostavljam da je bio dvostruki igrač, ali da ovde to nisu ukapirali.
Za sebe jedino mogu da potvrdim, kao i svi ljudi koji me poznaju: nikada u životu nisam zgrazila niti mrava, niti crve i puža na kiši, nego bih obišla- a najmanje povredila pogledom ili rečima ljude. Naprotiv, pomagala sam savetima, čistom dušom svakome besplatno ko mi je zatražio pomoć. Molila sam se Bogu svake večeri pred spavanje za sve napaćene ljude sveta i sve poštene ljude i stradalnike poput mene i moje dece koja jesu teške žrtve trgovine ljudima.
Svakoga dana živim u strahu da li će odvesti moju decu daleko u nepoznato dok njegova matična država nije potpisnica Haške konvencije o trgovini ljudima iz 1980. On je vodio mlađe dece nekoliko puta van Srbije kao maloletnicu, bez moje saglasnosti, umesto mene je potpisala socijalna radnica Radenović Dubravka iako ja nisam lišena roditeljskog prava, dok mi je načelnik pogranične policije Milenko Božović napisao da: „je sve rađeno po Zakonu“.
Sve moje poraze sam skenirala i nalaze se u dokumentima emaila, dok sam pasword dala FBI da mogu da otvore i vide pismene dokaze, još pre nekoliko godina! Tako da niko ne može više u Srbiji da ospori da se zločini protiv čovečnosti i genocid, kao i trgovina decom u drugoj deceniji i trećoj deceniji 21. veka- navodno ne dešavaju!
O Astri i drugim NVO koje samo troše donacije uzaludno, nije predmet ove rasprave, o tome će se pobrinuti drugi nadležni organi jer ja nisam jedina žrtva kriminala!