TEŠKO ONOM KO UVREDI DETE

Jedne noći 1968. godine u malenom gradu u socijalističkoj Jugoslaviji dva policajca su zazvonila na vrata stana siromašne tročlane porodice. Probuđena žena je otvorila vrata i videvši policiju gotovo nagonski kriknula. Taj krik je čula njena ćerka, petogodišnja devojčica i uplašena dotrčala do majke. Istovremeno je iz druge sobe izašao i otac, pa je u trenu cela porodica stajala u malenom hodniku gledajući sa zebnjom u policiju. Kada je mlađi policajac rekao ocu da su došli da ga vode jer nije na vreme platio novčanu kaznu za neki prekršaj – sanjiva devojčica je glasno zaplakala: Ne, ne vodite mog tatu! Dirnut dečjim plačom, stariji policajac je klimanjem glave dao znak mlađem kolegi da treba da izađu iz stana. Izlazeći, okrenuo se porodici i tiho poručio da kaznu plate što pre. Našavši se potom ispred zgrade, mlađi policajac je pitao starijeg:

• Dobro, šta ćemo sad reći šefu? Šta smo ovo uradili?
• Ne brini – odgovorio je drugi. – Reći ćemo mu: Uradili smo veliku stvar. Spasili smo dete.

Tačno 50 godina kasnije u demokratskoj, nikad pre razvijenijoj Srbiji u njenoj istoriji, gde neumitno raste BDP, smanjuje se nezaposlenost, a ljudi sve bolje žive (kako vlast opisuje stanje u državi), takođe u jednom malom mestu u blizini Niša – došli su radnici EPS-a u kuću siromašne porodice sa četvoro dece da iseku struju. Taj zadatak im je, kako prenose neki mediji, stigao depešom iz Beograda jer porodica nije platila dug od 22.000 dinara. Kada su obavili posao (sve po depeši i zakonu) radnici EPS -a su otišli, a nemoćni otac porodice je par sati po njihovom odlasku izvršio samoubistvo. Nije izdržao. Pre toga je izdržao težak život u izbegličkom kampu, sledećih skoro 20 godina života u nemaštini, bedi, bez sigurnog  posla, u svakodnevnoj brizi za svoje četvoro dece kojoj su očito, brutalno rušeni snovi o lepom i dostojanstvenom životu. Bol, neizvesnost, nepodnošljiv osećaj poniženja zbog stalnog nasrtaja na dostojanstvo – bili su poslednja kap u njegovoj čaši očaja.

Zašto paralela između ova dva dramatična događaja sa različitim krajem? Zato što su pitanja siromaštva, patnje i ranjivost ljudi pitanja duše i uma – a ne pitanja zakona i depeša. Zato što siromašni i ranjivi građani ne čine tim svojstvom teških života nikakav zločin ni državi ni društvu. Zato što naročito u pravnoj državi (koja ima sve zakone i pravila) treba da vlada human i pravedan odnos prema nemoćnima – a ne da se, kao na ovom primeru reflektuju svi mogući simptomi iluzorne demokratije kako to definišu socijalani psiholozi. U društvu demokratskog iluzionizma – sve je po zakonu i naizgled postoji red. Suštinski, taj pravni poredak osmišljava vladajuća većina zbog sebe i sopstvenih interesa.

U nedavnom blogu za New York Times novinar Jeff Madrick je napisao: Država koja hoće da svi njeni građani budu produktivni radnici i koja obećava fer i dostojanstven život svima, sada mora da obrati pažnju na svoju brojnu siromašnu decu. Šta sprečava našu državu da tako postupi u ambijentu velike društvene nepravde i dubokog socijalnog jaza? Da li vlast zna za dužničko ropstvo ljudi kojima zvoni na vratima sada već nova grupa moćnika, koja se zove – izvršitelji? Zašto država Srbija decenijama obećava socijalne karte, a još uvek ih nije izradila? Kome to odgovara? Zašto kao društvo ne znamo kome je tačno potrebna finansijska pomoć, kome se i po kojim kriterijumima ona obilato pruža, a kome se uskraćuje do tačke traženja izlaza u samoubistvima?

Ubrzo je javnost saznala i listu najvećih dužnika za struju u Srbiji čiji se dug meri milijardama dinara. Gde se zaturila depeša iz Beograda o seči struje ovim dužnicima? Da li je uopšte poslata? Ako nije – ko je sprečio njeno slanje? Ili se takva depeša nekim drugim dužnicima nikad ne piše? Zašto? Gde smo se to kao društvo zaputili? Sveti Augustin je davno primetio da su bez pravde, države ništa drugo nego velike razbojničke bande, a italijanski filozof Bifo je ocenio kako je ponižavanje ključna tačka postmodernog fašizma koji već dominira nad slobodom, kulturom, pravdom i razumom. Zar nije?

Džordž Orvel je znao šta je etos partija u totalitarnim režimima. To je moć. A moć se sastoji u nanošenju bola i poniženja, u tome da se ljudski duh razbije na komade a potom sastavi u željeni oblik. Nije nimalo teško to postići upotrebom zastrašivanja. Partija želi moć jedino i isključivo radi same moći. Mi znamo da niko ne grabi vlast s namerom da je se odrekne. Moć nije sredstvo, moć je cilj. Da li sad počinješ da me shvataš? – pita u svom kultnom delu ‘’1984’’. Želi li iko da se obistine ove distopijske ideje društva?

Književnost odavno upozorava. Za Kafku je moć vladajućih posredstvom birokratije sadržana u jednom kratkom pitanju nemoćnom i dezorijentisanom građaninu: Vi imate proces, zar ne? Da. Jer Proces dolazi po nezaštićene. Nemoćne da se odupru. Siromašne, odbačene, stigmatizovane, potpuno oslabljene da ustanu protiv moćnika. Dostojevski je svim mogućim režimima na svetu kratko poručio čuvenim rečima starca Zosime u romanu Braća Karamazovi: Teško onom ko uvredi dete.

Možda će četvoro mališana čiji se otac ubio zbog dugova uskoro dobiti neku finansijsku pomoć. Neko će im napraviti kupatilo koje nemaju. Moguće je i da im neko finansira školovanje. Struju su im, verujem već uključili jer im je neko anoniman promptno, već sutradan platio dug. Nikada im, međutim, neće nadoknaditi bol zbog uvrede koju su doživeli što je tu cenu životom platio njihov otac. Ni hiljadama druge dece u Srbiji slične sudbine.

 ………………………….

Zamišljena nad pitanjima nepravde u svetu, poznata književnica Dubravka Ugrešić sedela je na klupi u jednom parku u Amsterdamu kada je pored nje prošao muškarac i upitao je koliko je sati. Prenuta iz dubokih misli – ustala je sa klupe, zastala malo i potom mirno odgovorila čoveku: Vreme je za revoluciju…

(Autorka je doktor kulturoloških nauka)