U najvećem gradu na jugu Čudne Zemlje, koju su neki zvali i državom, stalno su pod okriljem noći paljeni automobili.
Gorela su vozila na četiri točka gradskih perjanika, policijskih glavešina, bogatih ljudi.
Uprkos tome, organi Čudne Zemlje, takozvana policija i tužilaštvo, nikako da otkriju noćne razbojnike.
Prošla je godina, pa još pola leta, a Organi su se u vezi sa ovim držali kodeksa ćutanja.
Za to vreme, opaka čaršija je nagađala da iza noćne vatre na ulicama stoji nešto što su zvali organizovani kriminal, a da se sve to dešavalo jer su se kolovođe u Stranci koju predvodi Predsednik Čudne Zemlje, koji je bio još čudniji od nje- mnogo posvađali, a neki od njih povezali sa razbojnicima.
Narod je čak počeo da se šegači, pa je čaršijom krenula pošalica: Zašto Deda Mraz izbegava ovaj grad? Strah ga da mu tu ne zapale sanke.
Za ovom su krenule i druge dosetke.
Ali, ne, nije to bilo šegačenje od srca, ni laprdanluk, ni dokonluk dosetljivih ljudi.
Stanovnici ovog grada- koje su već ujedali ratovi, siromaštvo i poniženja, šegom su terali duboku zebnju da u Čudnoj Zemlji sve može da im se dogodi, a da ih niko neće zaštititi, kad već niko nije uspeo da zaštiti ni mnogo moćnije od njih.
Neki su verovali da je ona to htela i da im poruči: ćutite, samo ćutite, pašće noć.
(Autorka je novinarka dnevnog lista Danas)
