TAMARA MILENKOVIĆ KERKOVIĆ: RAVNODUŠNOST JE SUŠTINA NEMORALA

Tamara Milenković Kerković, profesorka Ekonomskog fakulteta u Nišu, jedan je od retkih univerzitetskih profesora koji je javno podržao radnike propalih  niških privrednih giganata, kojima nisu isplaćene zaostale plate, i javno kritikovao vlast zbog štetnih poteza. U  razgovoru za Medijsku kutiju govori o razlozima zašto je to učinila, kao i razlozima zbog kojih većina njenih kolega ćuti, o pokušaju države da preuzme Niški aerodrom…

Zašto ste javno podržali protest radnika propalih privrednih giganata kojima država još nije isplatila otpremnine?

-Već 25 godina studentima Ekonomskog fakulteta u Nišu predajem privredno pravo, učim ih teoriji prava, ali I da bez legaliteta nema države. Već na prvom času im pružim ekonomsku definiciju prava, po kojoj je pravo veština smanjivanja transakcionih troškova. Tražim od studenata da znaju suštinska načela prava koja nam je još pre 2500 god. ostavio rimski pravnik Ulpijan , i po kome je pravo : „Pošteno živeti, nikoga ne vređati i svakome priznati ono što mu pripada“.
Ne mogu da studente učim i od njih tražim poznavanje ovih principa a da budem ravnodušna prema izuzetno teškom položaju radnika propalih nekadašnjih niških privrednih giganata. Ovim ljudima država duguje ono što su zaradili, već više od 15 godina. Ti su ljudi u izuzetno teškom položaju. Sve vlasti, a i ova poslednja, obećavale su im rešenje problema. Donošene su uredbe, pa je najavljivan i specijalni zakon , terani su da se više puta evidentiraju njihova potraživanja , pozivani su da veruju državi, pa im je govoreno da „pare ne padaju s neba“. Koliko znam, tih ljudi je više od sedam hiljada i muka njihova i njihovih porodica je ogromna. Odlaganje rešenja njihovog problema je i nezakonito i nepravedno. Zbog toga sam ih podržala jer smatram da su njihova potraživanja morala da budu prioritet svake odgovorne vlasti. Ravnodušnost je suština nemorala.

Kako komentarišete stav većine univerzitetskih profesora koji ćute i javno nemaju stav o društvenim problemima?

– Nezahvalno je imati stav. Sistem vrednosti je urušen, izvrnut je naopako a položaj univerzitetskih profesora odavno je neuporediv sa statusom političke, privredne, estradne i druge „elite“ .Moć argumenata je odavno ustuknula pred argumentom moći. Postoji, međutim, značajan broj univerzitetskih profesora i naučnih radnika koji javno izražavaju svoje stavove. Taj se otpor i stav profesora univerziteta videti u brojnim prilikama, primera radi, kod pokušaja države da proda „Telekom“, u slučaju „Sava mala“, nakon predsedničkih izbora, prilikom ispitivanja plagiranih doktorata nekih od pripadnika nove „elite“, prilikom osude prakse objavljivanja plaćenih a bezvrednih naučnih radova. Taj je pritisak akademske zajednice u brojnim slučajevima imao svoje efekte. Tako je sada i kod nas u Nišu, u aktuelnom otporu Nišlija predaji našeg Aerodroma u svojinu Republike. .

Kako će drđava uspešno da upravlja Niškim aerodromom kad nije umela da upravlja Beogradskim aerodromom, pa ga je dala u koncesiju?

-Vlada Republike Srbije zaključuje ugovor o koncesiji za Aerodrom „Nikola Tesla“ jer nije umela da adekvatno njime upravlja a želi da preuzme Aerodrom „Konstantin Veliki“ kojim se upravlja uspešno da bi njime upravljala onako kako sa beogradskim nije znala. To je contradictio in adjecto. Logički je besmisleno.
Vlada Srbije je mnoge poslove do sada proglašavala „istorijskim uspesima“ i tvrdila da ima sposobnosti za vođenje i menadžment nad velikim sistemima i sve se završavalo zajedničkim ulaganjima, koncesijama ili prodajom a pitanje kvaliteta tih ugovora i koristi njihove za građane Srbije je pod velikim znakom pitanja, pre svega zbog tajnosti tih ugovora. Veliki delovi Ugovora između „Etihada“ i „Er Srbije“ još uvek su tajni. Sada se tajnim proglašavaju ključni delovi ugovora između francuskog koncesionara i Vlade Srbije o preuzimanju beogradskog aerodroma. Nišlije opravdano sumnjaju da se niški aerodrom preuzima da bi se njime bolje upravljalo. Isuviše je slučajnosti u isto vreme da bi taj argument mogao da se prihvati.

“Istorijski ugovor „ i „najveći uspeh Vlade Srbije“ u liku preduzeća „Air Serbia“ izgleda nije tako uspešan kako se tvrdi. Iako je kompanija izdala saopštenje o o profitu u 2016.god. finansijskog izveštaja o poslovanju kompanije nema u Agenciji za privredne registre od 2015.god. Redovan finansijski izveštaj koji je „Air Serbia“ dostavila a što je zakonska obaveza i svetinja u poslovnom svetu prošlog juna je APR odbila sa obrazloženjem da se taj dokument ne može smatrati izveštajem. Dakle nešto se pokušava da sakrije. U tu kompaniju Vlada je uložila gotovo 300 miliona evra, a sada se najavljuje otpuštanje radnika.
Ni Komisija za kontrolu državne pomoći već dve godine ne dostalja Izveštaj o kontroli trošenja para svih građana na privredne subjekte, domaće i strane, među kojima je i „Air Serbia“.

Smatram da se time očigledno prikriva da „Air Serbia“ opstaje zahvaljujući državnoj pomoći i subvencijama. I sa takvim rezultatima koji se očito prikrivaju od javnosti se sada želi preuzimanje niškog Aerodroma koji beleži značajan rast sa obrazloženjem da je Vlada uložila nekoliko miliona evra i da sada želi njime uspešnije da upravlja.
U to ni najnaivniji ne mogu da poveruju. I zato je bes Nišlija je opravdan.

Da li i ugovor o beogradskoj koncesiji ima veze sa Niskim aerodromom?

Svakako da ima.To je i sam predsednik Republike pomenuo u svom obraćanju na RTS-u, navodeći da je sa koncesionarom ispregovarano da regionalni aerodromi „Niš, Ponikve i Morava mogu porasti do milion putnika u sledećih 12 godina“. Niški aerodrom već sada ima više od 330.000 putnika i beleži najveći rast u Evropi u svojoj kategoriji. On je, mada me čudi da se time bavi predsednik Republike, a ne predsednica Vlade, kritikujući niški menadžment pomenuo da su „oni pustili Niš da se razvija“, uprkos činjenici da Nišlije nisu shvatale da se „tako smanjuju brojke rasta aerodroma „Nikola Tesla“. Ne treba da budete stručnjak da bi ste povezali ove dve činjenice. Ograničenje konkurencije za novog fracuskog koncesionara je samo jedan od razloga preuzimanja niškog Aerodroma. Toliko o zalaganju za regionalni razvoj.

Ako je reč o grešci prethodne vlasti, zašto „ispravlja“ otimanjem/poklanjenjem Aerodroma u Nišu?

-Bilo je mnogo izjava o prenosu svojinskih prava na Niškom aerodromu i sve su one potpuno kontroverzne. One su i neodgovorne prema građanima Niša. Gradonačelnik je davao izjave o ugovoru koju je potpisala prethodna vlast i prethodni gradonačelnik Simonović o prenosu prava svojine između Republike i Grada , a kojim je izvršena razmena nepokretnosti. Govorio je i o budžetu Grada i pokazalo se da su brojke koje je pominjao bile potpuno pogrešne. Ministarka Mihajlović je iznela tvrdnje o ulaganju Republike u Niški aerodrom od tri miliona evra i o potrebi da se Aerodromom bolje upravlja i nemogućnosti Niša da ga dalje razvija. Predsednik Republike izjavljuje da će ostaviti Nišu aerodrom ali da neće dati ni dinara više.

Otimanje Aerodroma sa tzv. „greškama prethodne vlasti“ što je tipična politička autoapologija , nema nikakve veze. I da su greške o kojima gradonačenik govori i postojale, ko je za njih odgovarao i kakva je veza između Ugovora o razmeni nepokretnosti iz 2010.god. i ugovornih kazni iz ovog Ugovora sa odlukom da Niš pokloni Republici svoj Aerodrom.

Kako komentarišete poklanjanje Aerodroma u Nišu kao profesorka privrednog prava?

-U privrednom pravu nema ugovora o poklonu i to je pitanje na kome bi pao svaki student. Ugovor o prenosu prava korišćenja nepokretnosti u državnoj svojini od 22 oktobra .2010.godine koji su potpisali tadašnji gradonačelnik Miloš Simonović i predstavnik Ministarstva odbrane jasno predviđa prenos zemljišta kasarne „Bubanjski heroji“ koje treba da se koristi za potrebe projekta Novi Niš u zamenu za nepokretnosti definisane čl. 3-6 ovog Ugovora, kao i 32 stana koji su predati Vojsci  Srbije površine 2.380m². Jasno je da ni za šest godina koliko je u Nišu na vlasti SNS ovaj Ugovor nije ispunjen i on je stvorio određena dugovanja lokalne samouprave prema Republici. Aktivirane su ugovorne kazne, sredstva obezbeđenja ugovornih obaveza i postavlja se pitanje posledica eventualnog raskida ovog Ugovora usled neispunjenja. Nažalost, zbog javno-pravnog i političkog karaktera većine ugovora u javnom sektoru, njihova obligaciono-pravna dejstva se često dovode u pitanje i greške se plaćaju novcem građana.

Sa ovim Ugovorom Odluka Gradskog veća o prenošenju svojinskih prava i prava korišćenja na Niškom aerodromu nema nikakve pravne veze. Osnovno pravilo obligacionog prava je relativnost ugovornih obaveza. Ne mogu se obaveze iz odvojenih pravnih poslova međusobno vezivati i nema automatske kompenzacije. Da je tako, građani bi mogli svoja potraživanja prema državi da prebijaju sa svojim dugovanjima prema državi i prema preduzećima u vlasništvu države. Dakle, nikakvo opravdanje za „poklanjanje“ Aerodroma ne može se tražiti u prethodno zaključenom ugovoru koji ova vlast nije umela da sprovede u delo i ispuni ugovorne obaveze iz njega.
Nažalost, političari donose ekonomske odluke a za njih se plaća novcem i kvalitetom života građana. Jedina odgovornost je ona koja se plaća na izborima. A onda je uvek kasno da se štete isprave. Lustraciju nikada nismo imali .

Da li je niško rukovodstvo krivo što će grad da izgubi aeorodrom?

-Ono je svakako pod političkim pritiskom ali ga taj pritisak ne opravdava. Svakako da odgovornost postoji.

Zapitali ste na protestu radnika zašto država nije uzela Nišku deponiju ili Goricu, koje imaju problema, nego uzima Aerodrom, kada je počeo da pravi dobre rezultate

-To sam, naravno, rekla ironično, samo kao metaforu ovako sulude i ekonomski samoubilačke odluke za Grad Niš. Odavno živimo u romanima Dušana Kovačevića. Napisala sam u jednom tekstu da u Nišu ni „smrt više nije siguran posao“ komentarišući katastrofalno poslovanje nekih niških javnih preduzeća , poput Gorice, gde se dešavalo da zbog neisplaćenih plata radnici spavaju na groblju, gde je otpušten predsednik sindikata koji je upozoravao na nezakonito i štetno poslovanje, gde su se pominjale užasne stvari o nedostojnom sahranjivanju najsiromašnijih Nišlija, o gubicima u preduzeću koje prodaje najskuplje kvadrate u Gradu. Drama radnika ovih preduzeća koji su na svoju muku morali da skrenu pažnju spavanjem na groblju, predstavlja neorealističnu paradigmu naših života. Kao u filmu De Sikinom „Čudo u Milanu“ neodgovorna vlast nas je uverila da živimo u „Čudu u Nišu“ , u nekom od crnotalasnih filmova Aleksandra Petrovića ili Žike Pavlovića. Ako zaista želi da pomogne neka Republika uzme Deponiju, neka uzme niški Azil za pse ili „Goricu.“

Zašto drzava nije uzela Juru ili Leoni- inače, kompanije koje su potpuno nekontrolisane, pa i u njih je ulagala kroz izdašne subvencije?

-Kazala sam da je priča sa niškim Aerodromom obeshrabrujuća i za strane ulagače za koje znamo da se privlače politikom subvencionisanja po radnom mestu .To su privatne kompanije u stranom vlasništvu koje država subvencioniše a koje takođe mogu da se zapitaju postoji li sigurnost njihovih investicija ukoliko se država prema sopstvenoj lokalnoj vlasti ponaša tako da preuzima imovinu Grada zbog nekih ulaganja . Naravno, i to je bilo ironično, jer politika privlačenja stranih investicija odavno je u Srbiji iznad interesa politike ulaganja ili oslobođenja  od poreza domaćih privrednika i preduzetnika.

Izjavili ste da Niški aerodrom gradili svi mi, gradjani Nisa, i rodjeni i nerodjeni, i zivi i poginuli u ratovima…

-Gradili smo ga  svi mi, Nišlije, kojima je u poslednjih 30 godina toliko toga oduzeto, a i toliko toga, ruku na srce, ni sami nismo umeli da ostvarimo. Ostali smo bez privrednih giganata, neke najbolje smo prodali na samom početku privatizacije, kao poludeli seljak koji odmah prodaje najbolju kravu. Ostali smo i bez Radio Niša, i bez celokupne industrije, i bez slobodnih medija, i bez Niške televizije, i bez odmarališta u Divljani..Najobrazovaniji su otišli, odlazile su i porodice, mnoga deca koja su mogla da se rode ovde nisu se rodila . Da ne budem patetična, ali zaista je taj Aerodrom jedna od retkih uspešnih privrednih aktivnosti u Nišu , koja je mnogo toga dobrog donela ovome Gradu. I nove turiste, i otvaranje svetu, i razvoj male privrede. I sada , treba i bez te nade da ostanemo. I da je zakonito, bilo bi nepravedno.

Zašto ste rekli da je Niš G, ,rad- mučenik: bio je to u ratovima 90.tih, kada je izgubio EI, MIN, Radio Nis, slobodne medije, sad Aerodrom…

-Svima je jasno da je Niš zaista Grad mučenik i Grad heroj. Mnogo su Niš i Nišlije preživeli i mnogo im je uništeno i oteto. Niš je centar ekonomski uništenog juga Srbije i najbliži smo Kosovu i Metohiji. Mudra politika bi trebala da u svakom smislu jača svoja granična područja, i ekonomski i duhovno. To su sve civilizacije kroz istoriju znale , od antičkih do savremenih. Slabljenjem Niša slabi se i ostatak zemlje. Toga bi svi morali da budu svesni.

Kao i to da Niš Grad- heroj!

Da, rekla sam da ovde žive slobodni građani, koji imeju da kažu da je „doslo do kraja“ i da to ne dozvole. A glas naroda je glas Boga. Savremeni Niš je samo senka nekadašnjeg grada u svakom smislu, ne samo u ekonomskom već i u duhovnoj vertikali svojoj.
Nišlij,koji volimo svoj grad, znamo da se ovde i deca kad se rode drže one damerak nema cene“. Nišlije su slobodni građani, trpeljivi , otvorenog srca, ali istorija pokazuje da kad kvantitet podnošenja pređe granice, dolazi do novog kvaliteta. To su devedesete pokazale.Ali od tada je napravljen pun krug i vraćeni smo tamo gde smo bili devedesetih.Glas naroda jeste glas Boga i pametna vlast vodi računa o mišljenju građana.

 Građani veruju da su političari ustvari politikanti

Da li je nezainteresovanost za politiku odraz potpunog otuđenja građana Srbije? Da li ste zato rekli da su još Staroj Grckoj postojali građani-oni koji su se interesovali za politiku, i idioti- koje su zanimale samo njihove privatne stvari?

-Većina ljudi ima odijum prema politici i prema političarima, verujući da su političari u stvari politikanti koji svoje privatne ili interese svoje stranke stavljaju iznad javnog i interesa građana. Političar je čovek kome je interes ljudi iznad njihovog i on je sluga naroda i sluga države a ne njihov gospodar. Koliko političara se danas tako ponaša?Jako malo. I zbog toga su građani apaotični i deluju eutanazirano , a pritisnuti su i ogromnim ekonomskim problemima i pukim preživljavanjem.