Eto, reče mi prijateljica, pre neki dan, da napišem nešto za ovaj portal. Pitam se: šta da napišem? Ovde je već sve napisano i rečeno. Istini za volju ništa nije učinjeno. Zbog toga bih mogao, dodiše nemirne savesti, da umesto novog objavim stari tekst. Niko ništa ne bi primetio, jer je aktuelan toliko da u njemu ni zarez ne bi trebalo promeniti. Napisan je i objavljen pre više od 20 godina. Tačnije, 1997. godine. Objavile su ga tada, jedine, niške dnevne novine „Narodne novine“, s naslovom „Njegovo ništavilo poltron“. I kad kažem jedine, odmah mi pada na pamet šta je ovde sve bilo jedino i jedinstveno, a sada toga više nema. Nema više ni „Radio Niša“, prodata je i „Duvanska industrija“, a sada bi Nišlijama da otmu i aerodrom. Šta će im? Od njega, kao i od već navedenih firmi, imali bi samo štete. Zar nam to ne dokazuje ono što je ovde već otuđeno?
Da je Nišlijama, nekim slučajem, ostao Radio Niš sada bi na njemu slušali RTS-ovska baljezganja. Umesto toga imaju sijaset radio i TV stanica sa, uglavnom, veoma produhovljenim i visokocivilizovanim programima. A ne daj Bože da im je ostala Duvanska. Šta bi danas pušili? Svakojake krdže: „Moravu“, „Drinu“, „Zetu“. Možda bi izmislili i neku „Nišavu“. A to što je pušenje štetno i što ubija? Nema veze – važno da Niš ima svoju duvansku. Ma do vraga sa tim. Dajte taj otrov Amerima i šta vas briga! Pa, stvarno. Tako bi trebalo razmišljati i kad je aerodrom u pitanju. Šta će biti sa ovim poštenim niškim svetom ako se dogodi, opet – ne daj Bože, neka nesreća? Zamislite da nam se na aerodrom prošvercuje neka teroristčina. Gde će nam duša? I ko će o nama više da govori kao o veselim i vickastim domaćinima? Hoće li nam kafići, picerije i kafana opet biti pune? Iako imamo najbolje ćevape na svetu, najhladnije špricere, najlepše devojke i njajmanje lopovske konobare ništa nam to ne bi vredelo. Propast, i to ti je! Ma ratosiljaj se bede i gledaj svoja posla. E, sad će neka zadribalda da zanoveta: a šta su to naša posla? Pa da sedimo kraj Nišave i da – eto tako…
Oni drugi, što sebe smatraju mnogo pametnima reći će da tako grad na Nišavi postaje samo teritorija, na kojoj žive neki ljudi, bez ikakvog identiteta i svog imetka. Pa šta? Zar to nije ideal najprogresivnijeg, od svih, sistema – komunizma? Nema vlasništva, nema svojine, nema ničega… S tim neka se bakću truli kapitalizam i oni njegovi mrski kapitalisti. Mi sa tim ne želimo da imamo bilo kakva posla. Zato: prodajmo sve i ostanimo dosledni svojim idealima. Istini za volju i nije baš da nismo ostali dosledni. Evo i nekoliko značajnih dokaza za to:
- I posle 1999. godine imamo istu nacionalsocijalističku vlast. Jeste da ih se pomalo stidimo kad pričaju i kako izgledaju, ali što pevaju… Pa što znaju, našim već tradicinalnim i uvek gadnim neprijateljima, da skrešu… Vala ni moja tetka Spasenija nije umela bolje. Te gadne reči i rečenice ona je koristila samo preko plota. A sada, zahvaljujući medijima, čuje ih cela planeta. Pa kada čuju naše vrhovnike kako mudro i probrano govore ne mogu a da nam ne zavide. I naravno, da nas i dalje mrze.
- I posle 1999. godine imamo iste institucije i birokrate. Ne daj Bože da vam zafali neki papir, ili da morate kod, ovih naših društvenih, lekara na pregled. Tek ćete tada videti šta je snaga nacionalsocijalističke države. Kakvi, bre, građani? To su samo crvi koji razjedaju zdravo tkivo državne jabuke. I ta blesava raja nikako da shvati da ona postoji samo zbog države. Naravno, kao i u svakom dobrom i normalnom komunizmu – i ovde je država sve!
- I posle 1999. imamo istu opoziciju. Zapravo, to je opozicija koja je već stekla svoje pozicije. Nema tu trte-mrte. Sada će neko da im se meša u ono što su sticali decenijama. Pa ko je lud da prepusti svoja liderska mesta u partijama koje broje po nekoliko članova? Samo kad im pogledate smrtno ozbiljna i uvek namrgođena lica jasno vam je da svako od njih odmah može da postane ministar odbrane. Zato među njima nema dogovaranja. Svako je od njih neprikosnovena veličina i ako nešto želite – izvolte, moliću vas: kao ispred državnog šaltera.
- I posle 1999. godine po javnoj sceni se bahati gomila poltrona. Čvrsto stoje i levom i desnom nogom na zemlji. Kako im kad ustreba. To su oni, čuveni Titovi pioniri, sa belim košuljicama i crvenim maramama. To su oni najbolji đaci u gimnazijama. Istina, sa studijama im nije išlo baš najbolje, ali su zato po potrebi menjali mentore: od osvedočenih i rigidnih komunista do iskrenih demokrata. Hvatali su se za bilo šta što bi ih zadržalo na vrhu društvenog prestiža. To im je dalo neverovatan osećaj moći. Ma, kakav Bog! Zar da ta izmišljotina ugrožava njihova božanska i nedodirljiva svojstva? Zašto bi bio Bog prvi i pravi demokrata kada su oni još u Titovim maramama znali šta je prava demokratija. Čekali su samo da matori zglajzne pa da je uvedu i ustroje. I šta svevišnjem vredi što je stvorio harmoniju najraznovrsnijh, pa i potpuno suprotstvljenih, svetova, kada oni dobro znaju koji su njihovi, a koji su oni drugi? Najzad, koji će im krompir i vernici koji ne veruju njima? Kakva je to duboka psihološka potreba ljudi i njihovo osećanje ljubavi prema svetu kakav jeste, kada u svetu postoje samo pragmatične i praktične potrebe. One nalažu surovo grabljenje svega i svačega. I tačka!
Moglo bi još mnogo toga da se nabraja, ali i nabrajanje bi trebalo da ima, pored svog početka i svoj kraj. I evo ovde završavam. Ali iz svega rečenog nešto kontam da nam još dugo nema spasa. Ne, nije tačno da ga nema. Ima, ima, ali ne bez ozbiljnih promena. To nije promena vlasti, koju siluju zadrigli, glavati i odvratni političari zbog kojih nam se i deca stide. To nije promena opozicije, u kojoj su glavni mesari, pekari, šusteri i vinogradari, koji poput Iznoguda samo čekaju da postanu kalifi umesto kalifa. To nisu mediji, koji direktno prenose sahrane i u kojima su urednice pedikirke, a savetnici penzionisani policajci. To nisu ni samozaljubljeni i prepotentni intelektualaci, koji pišu debele knjige i važno im je da se svima sviđaju. Ne! Sve smo to već menjali. I?
Nismo promenili čoveka u sebi. Onoga koji će biti emotivna i duhovna opozicija svakom zlu, sladostrašću, razbojništvu, ma sa koje strane dolazilo. Onoga koji će biti siguran da je on najveća vrednost svakog drušva i bilo kakvog sistema. Onoga koji će imati hrabrosti da traži, da pita, da kritikuje… Onoga koji će smoći hrabrost čitavog sveta i smelosti da kaže: izvinite, sada vidim da sam i ja negde grešio…
(Autor je redovni profesor i upravnik Departmana za komunikologiju i novinarstvo na Filozofskom fakultetu u Nišu)
