SRBIJANKA TURAJLIĆ: SUKOB SA KOSOVOM NE KORISTI NIKOME, ALI NE MOŽEMO DOBROVOLJNO DA SE ODREKNEMO DELA TERITORIJE

Srbijanka Turaljić, penzionisana profesorka Univerziteta u Beogradu i ugledna društvena aktivistikinja, u razgovoru za Medijsku kutiju kaže da ne zna kako bi rešila gorući problem Kosova, kako je nacionalizam  posebno opasan za Srbiju, o Draganu Đilasu i opoziciji, o spomeniku Slobodanu Miloševiću, kako u Srbiji na univerzitetima još uvek vlada samoupravljanje…

Da li je Kosovo već izgubljeno i sve ovo što vlast u Srbiji predvođena predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem  jeste „ igrokaz“ kako bi se građani ubedili da ipak moramo da priznamo nezavisnost Kosova?

-Kada na jednoj teritoriji živi preko million ljudi koji neće da žive u Srbiji i kada za to obezbede podršku velikog broja uticajnih zemalja onda je ta teritorija defakto izgubljena. Međutim, šta tačno radi aktuelna vlast teško je reči. Čitav niz dešavanja i retorika koja ih prati zaista deluju kao “igrokaz” ali sa obe strane. Ostaje nam da sačekamo da bi videli čemu je sve to služilo.

Kako bi ste Vi rešili problem Kosova?

-Iskreno ne znam. Plašim se da to više i nije problem već rezultat niza pogrešnih poteza koji su u potpunosti onemogućili suživot dva naroda. Sve što je preostalo u ovoj situaciji je da se obezbedi ozbiljna međunarodna zaštita manjinskog srpskog naroda na Kosovu. Međutim, pored sigurnosti neophodno je i da imate pristojne uslove za život, a to znači da je i u našem interesu da Kosovo ekonomski ojača i da se i tamo uspostavi puna demokratska vlast. Sa druge strane i razvoj same Srbije je otežan zbog otvorenog kosovskog pitanja. Sukob sa Kosovom očigledno ne koristi nikome, ali isto tako teško da ima primera u istoriji da je neka zemlja baš dobrovoljno pristala da se odrekne dela svoje teritorije. Meni se čini da je to sada jedino rešenje, ali nemam dovoljno znanja iz politikologije, da bih to mogla baš kompetentno da tvrdim. U svakom slučaju verujem da se do rešenja može doći samo racionalno bez viška emocija.

Da li je nacionalizam još uvek dominantna i “politički veoma isplativa” ideologija i u Srbiji i u regionu? Ukoliko smatrate da jeste- šta bi mogle biti njegove posledice u bližoj budućnosti?

-Nacionalizam, kao deo populizma, je nažalost sve više dominantan ne samo u Srbiji, već i u većem broju evropskih zemalja. Ta ideologija ni kratkoročno ni dugoročno ne može doneti ništa dobro ni Srbiji, ni Evropi ni svetu. U Srbiji, koja se još uvek nije oporavila od zla i stradanja koje nam je nacionalizam doneo devedesetih, ta ideologija je verovatno još opasnija. Žalosno je što period demokratske vlasti nije iskorišćen da se ozbiljno porazgovara o posledicama te ideologije. Da smo imali snage da se suočimo sa prošlošću danas bi nam bilo moglo lakše da izbegnemo ponovno utapanje u isto zlo.

Na koji način Pokret slobodnih građana i Dragan Đilas mogu da smene Vučičevu vlast?.

-Ja pripadam onima koji ne misle da bi ključni cilj bilo koje opozicije trebalo da bude smena jedne vlasti, Vučićeve ili bilo koje druge. Ključni cilj mora da bude ostvarenje vizije države za koju se zalaže određena politička grupacija. U tom smislu Pokret slobodnih građana je nedavno sastavio Manifest u kome su izloženi osnovni principi na kojima bi država Srbija trebalo da bude zasnovana. Manifest se trenutno razmatra od strane članstva, i kada bude gotova njegova konačna verzija onda nam predstoji da ga predstavimo građanima Srbije i da pokušamo da pridobijemo većinu građana za tu našu viziju.

Da li neophodno ujedinjene celokupne opozicije, nešto poput DOS-a 2000. godine?

-Ujedinjenje opozicije može da dovede do smene vlasti, ali kao što rekoh sama smena vlasti bez vizije daljeg razvoja, dugoročno ne može da da rezultate. To se uostalom i pokazalo na primeru DOS-a. Teško je verovati da celokupna opozicija može da deli istu viziju, jer ako može, onda se postavlja pitanje u čemu se razlikuju pojedine partije i zašto se umesto mnoštva malih stranaka ne formira jedna velika.

Zašto je pitanje podizanja spomenika Slobodanu Miloševiću toliko važno za društvo u Srbiji?

-Zato što je za društvo u Srbiji neobično važno da sagleda šta se zapravo dešavalo devedesetih godina i ko je za to odgovoran. Da li Srbija treba da se stidi devedesetih ili da ih slavi i to obeležava podizanjem spomenika. Da li Srbija zaista želi da slavi ubijanje nevinih ljudi i razvoženje njihovih leševa u hladnjačama, politička ubistva, batinjanja po ulicama, krađu glasova na demokratskim izborima, potkradanje građana kroz astronomsku inflaciju? Da ne govorimo o ratovima koji su vođeni u regionu i u kojima mi zvanični nismo učestvovali. To pitanje je trebalo davno da bude otvoreno. Da smo o tome na vreme razgovarali ne bi danas ni pričali o tom spomeniku.

Zašto mislite da bi to pitanje zaista moglo, kako ste već izjavili, da podeli Srbiju, pošto je prošlo dosta vremena, a građani su danas, po mnogim ocenama, postali prilično apatični i nezainteresovanosti za društvena događanja?

-Ovde nije u pitanju zainteresovanost ili nezainteresovanost za društvena događanja, već se zapravo radi o odgovornosti. Nesumnjiva je činjenica da je veliki broj građana Srbije glasao za Miloševića, pa se u tom smislu može postaviti i pitanje njihove odgovornosti za sve što se dešavalo devedesetih. Da li su oni bili voljni saučesnici Miloševićevih dela i nedela? Ja pripadam onima koji misle da nisu, jer im je nedostajalo informacija o svemu što se događalo. I baš zato mislim da je neophodno da se o svemu razgovara, da se ustanovi pojedinačna krivica i da se sa celog društva skine taj teret zločina. Ako to ne uradimo ostaćemo duboko podeljeno društvo i to neće bit dobro.

Da li bi postavljane spomenika Miloševiću bilo “vraćanje u devedesete” u simboličkom ili i u suštinsko smislu?

-Ni jedno drugo, bilo bi to samo svedočanstvo našoj nesposobnosti da se uspostavimo kao pristojno, odgovorno društvo.

Da li je ubistvo premijera Zorana Đinđića zaustavilo Srbiju na putu ka demokratizaciji Srbije?

-Koliko god bilo tragično, ubistvo jednog čoveka ne bi smelo da se prihvati kao alibi za neuspeh u razvoju jedne zemlje. Naravno da takav strašan zločin unosi poremećaj i zastoj, ali greška je kada se ceo dalji tok razvoja vezuje za jednog čoveka. Tako se celo društvo dovodi u stanje potrage za novim vođom koji će da ga povede u „svetlu budućnost“. A ka tom cilju se zapravo može stići samo kolektivnim naporom velikog broja ljudi.

Šta ste najviše cenili kod Đinđića?

Viziju i upornost, racionalnost i optimizam sa kojim je pokušavao da je ostavri.

Bili ste univerzitetski i pomoćnik ministra prosvete, kako vidite trenutnu situaciju u akademskom obrazovanju u Srbiji? Kako je moguće da se dopušta da rektori i dekani fakulteta budu svemoćni i nesmenjivi ljudi. Slučaj rektora Univerziteta u Kragujevcu je najbolji primer za to.

-Jedan od ozbiljnih problema sa kojima se suočava akademska zajednica, pa i društvo u celini je odnos autonomije i odgovornosti univerziteta. U uređenim društvima, gde ne vlada partokratija, rad državnih univerziteta je direktno ili indirektno nadziran od strane vlasti. Na tim univerzitetima postoji rukovodstvo koje je odgovorno osnivaču, odnosno državi, za uspešan razvoj univerziteta. Sa druge strane univerzitet je autonoman u izboru polja naučnog istraživanja i sadržaja studijskih programa.

Kod nas na univerzitetima još uvek vlada samoupravljanje. Kolektivno donošenje odluka neminovno ukida svaku pojedinačnu odgovornost. Međutim, iskustvo nas uči da je mešanje države u rad univerziteta uvek bilo u interesu vladajuće partije, a ne društva u celini čijim novcem se univerzitet finansira. Otuda se postavlja pitanje da li bi za Srbiju zaista bilo bolje da se na univerzitetima ukine samoupravljanje? Plašim se da bi tada dobili partijsko upravljanje što bi verovatno bilo još gore.

Rekli ste da je uništavanje obrazovanja “najveća tragedija koja nam preti”. Kako je sprečiti? Kakva nam je reforma obrazovanja potrebna? Šta treba da budu njeni prioriteti?

-Obrazovanje u principu treba da ostvari tri cilja. Sa jedne strane ono treba da omogući pojedincu da stekne određena znanja i veštine koje će mu omogućiti da nađe svoje mesto na tržištu rada. Sa druge strane obrazovni proces treba da pomogne pojedincu da postane svestan građanin koji razume suštinski značaj demokratskog društva, ume da kritički misli  i koji je spreman da aktivno radi na njegovom razvoju. Konačno, obrazovanje treba da omogući pojedincu da razvije kreativnost kako bi uzeo učešće u daljem razvoju nauke i tehnologije kao i primeni tih rezultata u određenoj sredini.

Čini mi se da naš obrazovni sistem u ovom trenutku ne ispunjava nijedan od tih uslova. Naši obrazovni programi usmereni su prevashodno ka učenju činjenica, tako da se pažnja ne poklanja razvoju radoznalosti, sposobnosti za samostalno učenje, rešavanju problema, preuzimanju odgovornosti i nizu drugih veština koje su neophodne za obavljanje poslova koji se trenutno nude na tržištu rada. Pored toga, ne vidi se da postoji ni želja da se od mladih ljudi u obrazovnom procesu formiraju građani koji bi bili spremni da preuzmu odgovornost i aktivno se uključe u razvoj društva. Konačno, budući da je na delu partijsko zapošljavanje, obrazovanje i dobrobit zajednice nisu baš ni na koji način povezani.

Kako bi Vi rešili “poplavu” lažnih doktorata? Koji su razlozi zbog kojih se taj problem gura pod tepih, bez odgovornosti i sankcija za lažne doktorante i one koji su im to omogućili?

-Ne suprotstavljanje lažnim doktoratima je jedna od posledica samoupravljanja, u kome se po pravilu niko nikome ne zamera. To je očigledan primer nedostatka odgovornosti ka nekome koji je izvan tog kruga. Sa druge strane ni država ne pokazuje interes da se tome stane na put. Razlog tome svakako leži i u činjenici da se neki od tih doktorata dodeljeni upravo predstavnicima vladajuće elite. Međutim, meni se čini da je problem i širi od toga. Nekažnjavanje lažnih doktorata smanjuje ugled profesionalaca u društvu, pa se time otvara prostor za lakše prihvatanje populizma i dalje urušavanje institucija.

Mislite li da će “doći dan” kada će u Srbiji odgovarati oni  koji su omogućili  ili učestvovali u “fabrikovanju” lažnih fakultetskih diploma?

-Ne, neće. Sve te diplome su prihvaćene glasanjem na naučno nastavnim većima na kojima sedi stotinak ljudi. Svaki od njih dakle snosi stoti deo odgovornosti, pa će teško da odgovara za to. Kao što rekoh, samoupravljanje uništava ličnu odgovornost.

Šta vlast u Srbiji mora da uradi da zaustavila veliki odliv „mladih mozgova“ , pošto sve veći broj asistenata na fakultetima napušta zemlju i odlazi u Ameriku, Kanadu, Nemačku?

-Nisam sigurna da odlaze baš asistenti. Rekla bih da oni često i ostaju da rade taj Sizifov posao. Međutim činjenica je da mladi ljudi masovno odlaze i odlaziće sve dotle dok Srbija ne postane pristojna zemlja za život. Drugim rečima ne verujem u bilo kakve mere za zaustavljanje „odliva mozgova“, već samo u ozbiljno sređivanje države, izgradnju institucija, uspostavljanje pravosudnog sistema, ukidanje partijskog zapošljavanja i korupcije, uspostavljanje dobrog i smislenog obrazovanja, povratak osećanja stida… Kada to postignemo više niko neće imati potrebu da ode.

Zašto veliki broj akademskih profesora i intelektualaca u Srbiji ćuti i ne želi da se politički angažuje? Vi ste jedna od retkih profesorki  u penziji koja je politički aktivna.

-Na ovo pitanje ne umem da odgovorim. I sama se često pitam zašto ljudi ćute i nemo gledaju kako se urušava njihova profesija. Bilo bi prirodno očekivati da će se povodom fontane na Slaviji ili Beograda na vodi oglasiti ne samo profesori arhitektonskih i građevinskih fakulteta, već i same ustanove, da bi povodom rušenja u Sava Mali profesori pravnih fakulteta seli ispred tužilaštva i ne bi se pomerili dok se to ne reši i tako redom. Umesto svega toga vlada muk. Mnogi misle da se radi o kupovini sitnih privilegija, a meni je još uvek teško da u to poverujem. U svakom slučaju mislim da takvo ponašanje baca ozbiljnu ljagu na akademsku zajednicu u celini.

LIČNI UGAO

Zašto ste pristali da vaša ćerka Mila snimi dokumentarni film „ Druga strana svega“  u stanu u kojem živite? Da li Vam je smetalo to što ste na neki način javnosti dopustili da vidi  vašu privatnost?

-Nisam to razumela kao narušavanje privatnosti, već pre kao njen pokušaj da doprinese otvaranju razgovora o svemu što nam se dešavalo. U osnovi svako od nas vodi svoj mali lični život u kome stiče svoje utiske i svoja viđenja. Možda je baš taj lični ugao tačka od koje bi mogli da počnemo da razgovaramo. Umesto što se godinama sukobljavamo u traženju velikih, apsolutnih istina, možda bi mogli da se složimo da njih nema, da će uvek u svakoj stvari postojati „mnogo strana svega“ obojenih ličnim viđenjima. Ako bi se oko toga složili to bi već bio veliki korak napred.