foto: privatna arhiva

“Čovek prodaje bubreg da bi platio račun za struju”!!!

Čime, zaista u zemlji Srbiji 2018. godine raspolaže obični gradjanin?  Šta je stvarno njegovo, ono što niko ne može da mu oduzme, na šta može da računa?

Kuće mogu za trenutak da nam budu oduzete, jer nameti na imovinu  i komunalne takse rastu iz dana u dan. O ceni struje, ogreva i ostalog redovnog održavanja da i ne govorim.  Ispada da nekima od nas roditelji nisu činili dobro što su gradili kuće trokatnice ili kupovali nekretnine, čije servisiranje je sada palo nama na teret. Ukoliko nekoliko meseci zanemarite svoje obaveze prema javnim preduzećima, ili vam, ne daj Bože, kao što se desilo pre nekoliko dana u Nišu, preminuli bračni drug ostavi neka dugovanja,  na scenu stupaju famozni izvšitelji, koji suzama ne veruju.

Na decu, takodje, ne možete da računate kao ni ona na vas,  jer su preduzimljivija i pametnija, pa uz blagoslov roditelja sreću i normalan život traže „preko granice“.

Automobil je poodavno postao luksuz za veliki broj gradjana, što zbog skupog održavanja, što zbog cene goriva, tako da je pitanje vremena kada ćete shvatiti da vam je u stvari bolje bez njega.

Znanje nikada nije bilo neka kurentna roba u Srbiji, pa ni na diplome ne možete da gledate kao na neki kapital koji će vam omogućiti da prežitivite današnjicu u kojoj je važnije kako izgledate nego koliko znate.

Ah da, domovina Srbija je naša, valjda. Bar ovaj deo koji nije pod ingerencijom takozvane medjunarodne zajednice, valjda. To što je neki ne doživljavaju kao domovinu, samo je njihov problem, nije problem Srbije. To što mnogi očekuju da se domovina kao “mila mati” brine da svoj njenoj deci bude dobro, treba da zaborave, izbrišu… da prihvate realnost. Domovina ili država u kojoj si rodjen, treba da ti obezbedi pravo na obrazovanje (što Srbija i čini i više nego što joj je obaveza jer omogućava da je ono svima dostupno- naročito diplome, naročito onima koji imaju novca), Domovina treba da obezbedi i da posle toga ostvarite pravo na rad (i samo nedobronamerni mogu da pričaju kako su hiljade radnih mesta otvorenih pre, za vreme i posle izborne kampanje samo propaganda). Kakvi su uslovi rada, zarade i odnos prema radnicima je sasvim druga priča – na kraju se oni koji nas vode ponose činjenicom da smo mi zemlja sa najkvalifikovanijom i najjeftinijom radnom snagom.

Domovina treba da obezbedi i pravo na zdravlje. I ruku na srce, Niš je posle više decenija dobio novi Klinički centar. Sad, da li je najsavremeniji, najbolji i sve drugo što je izrečeno prilikom otvaranja, zaista ne mogu da ocenim, jer, na sreću nisam imala potrebe da koristim usluge koje se tamo pružaju. Neki traže dlaku u jajetu pa mu nalaze raznorazne mane, al’, de facto, zgrada postoji. To što postoje i liste čekanja, što se mnoge bolesti ne leče kod nas je donekle problem države, ali i svih nas. To što su gradjani ove države bili spremni da za jednu noć, zbog nekog rijalitija,  pozivima omoguće vlasniku jedne privatne televizije, da zaradi sumu novca koja je veća od one koja se već godinama prikuplja raznim akcijama za bolesnu decu, govori o nama, stanovnicima Srbije. Ne samo izvršitelji, nego i gradjani Srbije suzama ne veruju.

I sta nam ostaje, na kraju, na šta možemo da računamo i šta možemo da smatramo našim, neotudjivim? Izgleda da je to samo ono što nam je majka priroda dala – naše telo. Treba dakle,  da svako objektivno sagleda stanje svog organizma,  da vidi kakvim kapitalom raspolaže, jer je to, izgleda, jedino što nam je ostalo – stvarno naše.

Za očekivati je da se berza veoma brzo osnuje i da se formiraju cene za svaki organ. Predlažem da ovaj dogadjaj, mi gubitnici tranzicije, dočekamo  spremni.

(Autorka je novinar)

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here