Srbi koji žive na Kosovu i Metohiji, već decenijama, gotovo svakoj vlasti u Beogradu služe za ubiranje sigurnih političkih poena i glasova na izborima. Naravno, pre svega zato što su kosovski Srbi oduvek podržavali srpsku vlast, verujući da će tako da budu najbolje zaštićeni. Njihove su oči uvek bile uprte u Beograd.
Sve što se dešavalo posle Titove smrti i raspada SFRJ nekako se lomilo preko Kosova. Albanski studenti su u Prištini 1981.godine organizovali demonstracije sa parolom „ Kosovo Republika“, ali ih je tadašnja jugoslovenska vlast ugušila u krvi. Srbi na Kosovu su tada bili „zaštićeni“ jer su ostali da žive pokrajini koja je u sastavu Srbije.
Onda je Slobodan Milošević 1987.godine izgovorio u Kosovom Polju istorijsku rečenicu „Niko ne sme da vas bije“. Srbi sa Kosova su tada bili još „zaštićeniji“.
I ti „zaštićeni“ Srbi na Kosovu nisu bili mnogo zabrinuti što je Miloševićeva vlast ukinula autonomiju Kosova i uvela vanredno stanje. Nije ih bilo briga ni kad su gotovo svi Albanci napustili radna mesta, verujući da će režim Miloševića trajati večno i da će oni biti “zaštićeni kao beli medvedi“.
Naivno su verovali da ih je Milošević „zaštitio“ i 1998. godine kada je u Rambujeu odbacio predlog Zapada o visokoj autonomiji za Kosovo. Samo godinu dana kasnije NATO je bombardovao Srbiju, a posle potpisanog primirja u Kumanovu sa povlačenjem jugoslovenske vojske Kosovo je napustilo oko 120.000 od oko 190.000 Srba, koliko ih je bilo prema popisu iz 1991.godine.
Onda su došli novi pogromi – najstrašnji je onaj iz 2004. godine, kada su ti kosovski Srbi ubijani, a “njihovi” pravoslavni hramovi paljeni.
Sve je kulminiralo 2008. godine kada je Skupština Kosova proglasila nezavisnost. Oko 25.000 Srba koji žive na severu Kosova oko Kosovske Mitrovice i u enklavama odjednom više nisu bili „zaštićeni“.
Koliko god da se vlast u Srbiji trudi da im pomogne, odbacujući ili potpisujući Briselski sporazum, oni su stalni „balast za državu“. I mnogim stanovnicima Srbije smeta što se za Kosovo iz srpskog budžeta izdvajaju ogromna sredstva.
Većina njih se i ne pita kako je danas biti Srbin na Kosovu. Ne interesuje ih kakav strah osećaju stanovnici severnog dela Kosovske Mitrovice kad ih u rano jutro probude sirene za opasnost. I koliko im je mučno da na gotovo svim srpskim televizijama gledaju stalna zastrašivanja da su, na primer, zbog toga što je Kosovo podiglo carinu na 100 odsto na robu iz Srbije, na ivici novog rata ili humanitarne katastrofe. I kako će zbog takvih carina njihov hleb da košta više od dva evra…
Ne interesuje ih ni kako žive Srbi u enklavama. Ili kako se osećaju meštani Velike Hoče, kod Orahovca, kad im u praskozorje ukradu krave, kad im se seku šume, ruše groblja, pale pašnjaci…
Za veliki broj Srba iz Srbije Srbi za Kosova su „Kosovari“, ili došljaci, puni para jer su prodali stanove, kuće i imanja Albancima, te sad uživaju u milionima evra i baškare se po Srbiji.
Rešenje kosovskog problema se još ne nazire, te je život Srba koji žive na Kosovu u neprekidnoj neizvesnosti. Mnogi od njih su rešeni da ostanu na “svojim ognjištima” i ako Kosovo bude priznato kao država u Ujedinjenim nacijama. I zbog toga što žive teško, u stalnom strahu i neizvesnosti, čuvajući pri tom ono što se naziva i „zemljom svetom od Neba kupljenom“, beogradska vlast bi morala da prestane njima da manipuliše, a Srbija ne bi smela da ih zaboravi.
