Sikter!, umeo je da poruči Predsednik Čudne zemlje svojim političkim protivnicima, koristeći ovu starinsku reč mrziteljskog prizvuka, za koju su jezikoslovci tvrdili i da je- vulgarna.

„Bitange“, „idioti“, „kreteni“, „glupaci“, „kriminalci“ i „lopovi“, izgovarao je Predsednik na račun „neprijateljskih“ političara iz opozicije, za šta nije bilo potrebno mišljenje jezikoslovaca da je reč o nepriličnom govoru.

Za svoje političke kritičare, kao i medije koji su umeli da govore o njegovim greškama, tvrdio je da su „prevaranti“, „mešetari“ i „lažovi“. Takvi mediji su, tvrdio je, „izmišljali i ludački vodili afere“ sa ciljem da upravo Njemu nanesu štetu.

Nikada, baš nikada nije seo da javno razgovara sa opozicijom, niti je govorio za medije koji su ga izlagali kritici.

Opozicija ga „nikada“ neće pobediti na izborima, a on „dok je živ“ neće izaći u susret nekim od njenih najvažnijih zahteva, gordio se razmetljivo.

Umeo je da bude besan, ljut, osion, ohol, podrugljiv prema svakome ko nije isti ili sličan kao on, već ga je kudio, a imao je rašta.

Širio je mržnju oko sebe.

Umeo je to da radi, podsećali su kritičari, i dok nije bio Predsednik.

Za vreme krvavih ratova u kojima je Čudna zemlja učestvovala- mada je tvrdila da nije, pretio je da će ako se ubije jedan pripadnik Čudne, njeni pripadnici ubiti „stotinu“ pripadnika druge, neprijateljske države. Poručivao je da će Čudna kroz ratove postati Velika zemlja, uprkos protivljenju drugačijih, i gorljivo podržavao one koji su svetski sudovi proglasili za zločince, sa mnogo ljudskih života na duši.

Mržnju je, govorilo se, često temeljio na lažima i poluistinama, kojih je, kako su ustanovili oni koji su istinu merili, bilo itekako.

Sve njegove poruke svakodnevno, svesrdno i zdušno  prenosili su purpurni i žuti mediji, koje je Predsednik prilično lako i nadzirao i zlorabio.

Na taj način mržnja se brzo širila Čudnom zemljom, do svakog grada, svakog zaseoka, svake ulice i svake kuće.

Jedan Predsednikov lokalni pokornik je, tako, naložio da se njegovom kritičaru zapali kuća. Drugi Predsednikov poniznik je šamarao i pretio kritičaru da će mu “isčupati grkljan”. Huligani su motkama tukli Predsednikovog oponenta. Čudni ljudi sa fantomkama noću, bagerima, i nekažnjeno rušili su ljudima lokale od kojih su živeli. Izvršioci su polomili ruku teško bolesnoj ženi koju su izbacivali iz stana zbog dugova koje je utvrdio sud, a koji u to vreme, kako se govorilo, nije bio samosvojan u odlučivanju…

Mržnja je zahvatila i delove opozicije ili neka građanska udruženja, koji su se preporučivali kao drugačiji. Delila ih je, svađala, rastakala, slabila. I oni su dopuštali sebi da o protivnicima ili čak saveznicima šire klevete i poluistine, podmeću, lično vređaju.

Nekim hroničarima činilo se da u to doba u Čudnoj zemlji živi dosta ljudi koje su razne nevolje prozlile.

Neki su, pak, tvrdili da su podanici Čudne, kao i drugih plemena na Čudnom poluostrvu, kroz bezmalo čitavu istoriju bili mržnji skloni.

Podsećali su da su i raniji gospodari Čudne svojim protivnicima poručivali: “Sikter!”, a narodu kazivali da je “stoka bezrepa”. Pritajena netrpeljivost među čudnim plemenima na poluostrvu povremeno je prerastala i u krvave ratove.

Delila su ta plemena i čudnu, zajedničku mantru, koju ostatak Sveta baš i nije razumeo: “Da komšiji crkne krava”.

Kako bi rekao jedan pisac bajki: “Da bi videli neprijateljevu propast, bili su spremni i na vlastitu”.

– Mržnja između psa i pastira napuni stomak vuku- upozoravao je jedan drugi mislilac koji je kratko vreme bio i premijer Čudne zemlje, a pre nego što ga je ubila mržnja onih koji su mu svoju različitost “pokazali” snajperskim mecima.

Čudna je uporno, kroz vreme, svima poručivala da je poruka o tome da je ljubav slepa- pogrešna.

Njeno bogato iskustvo govorilo je da mrziteljski princip  „Oko za oko“ dovodi do veće slepoće od ljubavi.

Upravo zato je i tako dugo tumarala na slepom koloseku, mimo sveta.

(Autorka je novinarka dnevnog lista Danas)

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here