foto: privatna arhiva
Anketa pod nazivom „Kome biste otkrili državnu tajnu?“ pokazala je da bi najmanji procenat građana Srbije državnu tajnu otkrio takozvanom Predragu Sarapi, samo njih 0,3 odsto, jer u njega nemaju nimalo poverenja još od kad je od cenzure na Studiju B pobegao na slobodarski Pink.
I od tada mu se gubi svaki trag, mada ga neki povremeno viđaju kako tamo gostuje u svojim emisijama.
Tako da je ostalo nepoznato zašto je predsednik Srbije pre neko jutro rešio da državnu tajnu prvo otkrije takozvanom Predragu Sarapi, u Pinkovoj emisiji „Jutro sa Sarapom i Deom“, koja je tog jutra mogla da se zove „Jutro sa Sarapom i Biom“, zbog neprevaziđenog koncepta.
Naime, jutarnji TV format u nastajanju, „Sarapa, Dea i BIA“, podrazumeva da Sarapa sedi u studiju preko puta predsednika, predsednik mu otkriva državne tajne i izveštaje BIA, a Sarapa ga gleda ko VO (skraćeno: Važna Osoba).
Jer svako bi se osećao ko VO (skraćeno: ko Važna Osoba), da predsednik baš njemu otkrije državne tajne, a posebno Sarapa koji se u poslednje vreme sve češće oseća ko VO (skraćeno: Važna Osoba), što primećuje i široki auditorijum.
U toj emisiji mogli smo da saznamo da je bivša vlast u Srbiji bila toliko neposobna da nije samo zemlju dovela do bankrota, a posle bankrota zemlju dovela i do SNS-a, što je, ipostavilo se, mnogo gore od bankrota, nego nisu znali ni da prisluškuju. Svaki normalan čovek bi Vučića prisluškivao preko Vučića, zato što je u istoriji špijunaže najlogičnije da nekog prisluškuješ preko njega. Ali, nećete verovati, bivša vlast ni to nije znala, saznali smo u toj emisiji, nego je Vučića prisluškivala preko Vladimira Đukanovića, jednog od naših najpoznatijih molersko-farbarskih intelektualaca, i – gle čuda – preko Gorana Vesića, koji se pre Beograda, u to vreme bivše vlasti, bavio upropašćavanjem Crvene zvezde kao njen funkcioner, ali je sva sreća da nije uvatio da rekonstruiše Marakanu, nego se više bavio rekonstrisanjem Zvezdinog budžeta.
Bivša vlast je, dakle, prisluškivala Vladimira Đukanovića i Gorana Vesića i sve vreme čekala da im se javi Vučić.
-Koje budale! Zar im nije bilo lakše da prisluškuju samog Vučića, pa da ne moraju da čekaju da se on javi moleru i Goranu – pitao se Sarapa tokom cele emisije, naravno u sebi, jer je to ključno pitanje celog Vučićevog obraćanja koje Sarapa, naravno, nije smeo javno da iznese, pošto je Sarapa živi dokaz da fikus ne raste u visinu, nego u širinu. Nagradno pitanje glasi, zapravo: koja budala može da pomisli da su ga prisluškivali preko Vesića i Đukanovića, najnebitnijih likova u istoriji savremene civilizacije koji su tek s Vučićevom vlašću postali najnebitniji bitni likovi u istoriji savremene necivilizacije.
Đukanović je u to vreme bio kolumnista Vučićevog lista Pravda i u to vreme se redovno pojavljivao na proslavama rođendana Ratka Mladića, koje su desničari organizovali tokom njegovog junačkog bekstva, pa ga je policija prisluškivala u nadi da možda zna gde je Mladić. Ili makar u nadi da Đuka zna gde je Bulevar Ratka Mladića, a gde je Bulevar Ratka Mladića je u to vreme znao jedino Vučić, koji je bio najbolja navigacija za vozače koji traže dotični Bulevar (iz Vučićevih) snova.
Dok je Vesić u to vreme bio funkcioner Zvezde, protiv koga se uveliko vodila policijska istraga, prema tadašnjem pisanju Blica, zbog malverzacija u tom klubu, koja je prekinuta čim je skočio u zagrljaj naprednjaka i počeo s njima da se cmače na nervnoj bazi. Posle tog cmakanja više ništa neće biti isto, a najgore što neće biti isti ni stari dobri Beograd.
Šta je Vučić bio u to vreme pa su morali da ga prisluškuju na najgluplji mogući način? Bio je izgleda nebitniji lik čak i od najnebitnijih likova u istoriji savremene civilizacije, a nije uopšte lako biti nebitniji od Vladimira Đukanovića, nekog levog desničara koji je išao na rođendane Ratka Mladića, pa je kao takav bio bezbednosno interesantan kao ekstremista sa neobično velikim ekstremitetima.
Međutim, pošto u Srbiji u poslednjih sedam godina postoji teorija da se sve na ovom svetu u istoriji dešavalo samo da bi sprečili velečasnog A.V. da se dočepa vlasti i pokaže sve svoje talente koje je prvi otkrio Đuka. Tako da je normalno da su po predsednikovoj teoriji sve časne ljude, poput Vesića i Đuke, prisluškivali samo da bi čuli šta misli Vučić, a to je bilo bespotrebno, pošto je Vučić celog svog života mislio isto što misli i Šešelj, a posle isto što misli i Toma. Te im je bilo jednostavnije da prisluškuju Šešelja i Tomu kako bi saznali šta svojom glavom misli Vučić.
Onda je došao najnoviji period srpske istorije kada je Vučić počeo samostalno da misli, dok se svi oko njega, uključujući i Sarapu, drže stare dobre izreke: „Ne mislim, dakle, postojim“. I one najnovije: „Mislim, dakle, Vučić“.
(Autor je glavni i odgovorni urednik dnevnog lista Danas. Kolumna preuzeta uz saglasnost autora)
