U koronično (ne)vreme tokom kojeg smo, silom prilike i vanrednog stanja, naučili neke zaboravljene načine života, i povinovali se “biču koji je zaseo” i njegovim satrapima, većinska masa takozvanog naroda koji naseljava zemlju Srbiju (u stalnom pokušaju da se dokaže kao država), utopila se u nekadašnji “prozor u svet” koji je i opet profitirao. Osim malih pokušaja da se “emiterski prostor” iskoristi u kreativnije svrhe- što se brzo pretvorilo u prosek, u kome se, naravno, TV kutija snalazi kao riba u vodi.
foto: Stefana Savić 2011
Neprekidni rialiti presecan je svakodnevnim “ispadima” tipa uterivanje straha u kosti izbezumljenog naroda (“ni za šta bre niste osim za glasanje”), kontrolisanje informativnog prostora (namernim “greškama” pa i hapšenjima) i izbornom kampanjom (sve će biti ukinuto samo su izbori neminovni). Glavni aduti: pretnja respiratorima (čije hiljadarke nikako da postanu dovoljne) i grobljima (koja će biti mala da prime sve “zainteresovane”).
U takvim uslovima, priznaćete, forma “poturena” 1980- ih godina iz latinoameričke TV- kujne, kasnije popularna u gotovo svim delovima sveta, naročito u Istočnoj Evropi, na Balkanu, te u Severnoj Africi, Kini i Americi, poznatija kao telenovela (sapunska opera), nije ni imala šanse.
Ukidanjem (narodne) Skupštine Drugi Program RTS ostao je bez glavnog aduta u tom sektoru predvidljivosti. Stariji brat, program sa brojem 1, opet, uporan je u svom podmetanju “lepote života” u svim uslovima – ako to kaže predsednik. A, prostor okolo “javne kuće” (pardon, javnog servisa), pa tu se nikad nije ni igralo po pravilima pa je za ovu analizu nebitan.
Šta je mogla jadna telenovela u takvom okruženju. Da izađe na ulicu, nego šta. Tačnije na stepenice (narodne) Skupštine, kojoj je premijerkin šef u međuvremenu dozvolio da radi.
I dogodila se prva epizoda, doduše, kratka, ali nudeći glavni kvalitet dobre telenovele – predvidljivost. “Praktično sam medijski ugušen, zbog popularnosti, priznajem, skupštinske većine sa jedne strane i pokreta Dveri sa druge”, rekao je narodni poslanik Miladin Ševarlić, junak početne epizode. Čoveku je postalo jasno da njegovih “pet minuta slave” nikad neće doći u društvu krupnijih (poslaničkih) riba i odustao je već u “vreme večere”. Ruku na srce, on i nije imao neke šanse – loš glumac i nikakav marketing, publika to ne prašta.
Drugu epizodu otvorili su, tako, Boško Obradović (Dveri) i Aleksandrar Martinović (SNS), a kasnije su im se pridružile stranačke kolege/nice, Obradoviću Ivan Kostić, Martinoviću Sandra Božić. Prvi je, u međuvremenu, dogurao do 9. epizode a drugog je, u “junačkom naporu”, najpre pokolebao gazda pa ga onda “diskvalifikovalo” (kao i njegove prošlogodišnje prethodnike – Vulina i Vesića), iako je zvanično pokleklo, tužilaštvo. Gazda je, u međuvremenu, preuzeo i rediteljsku palicu (neki kažu da je bila njegova od samog početka ove sapunske opere).
Gledaocima je, potom, umesto reklama, ponuđena i jedna međuepizoda, sa Goranom Stanojevićem (Romska partija), koji, doduše, kako nije narodni poslanik, nije mogao da se domogne skupštinskih stepenica. Ali to je druga priča.
U drugom bloku “reklama” pojavili su se i statisti, mnogobrojni, spontani (malo ih je organizovalo neko udruženje) navijači vladajuće stranke i “Ace Srbina”, ali se ni oni nisu domogli “skupštinski stepenica”, iako su “u glavu izbrojani”, kako predsednik voli da im tepa. A njihova “mnogobrojnost” može biti iskazana i za koji dan, ako Kovid-19 ponovo preuzme inicijativu.
Na “crti” je, dakle, dvojac iz Dveri, a statisti (čitaj: narod svačiji) niti su znali razloge ovih štrajkova glađu (postova), niti ih sada zanimaju. Njima su potrebni “hleb i igre”, ili bar tako misle vlastodršci.
Sve u svemu, ovog momenta, neće pogrešiti ni oni koji prekinu praćenje ove novele, niti pak oni koji nastave da je gledaju. Prvi mogu da rade neke pametnije stvari, a drugi, pa oni su verovatno besposleni. Uh, izvinite, ovde je nezaposlenost (besposlenost) minorna.
(Autor je urednik u dnevnom listu Danas)
