Pored očiglednog silovanja demokratije skoro tri meseca Skupština grada Niša nije zasedala. Zamalo da uđemo u prinudnu upravu samo zbog nesposobnosti vlasti da bude vlast.
Čekalo se da se zaborave malo stvari, smire strasti, počne leto i odmori, fudbal…
Rasprava je u Skupštini Niša bila iznenađujuće mirna, dok je bilo primetno da vladajućih 40 i kusur odbornika nije previše raspoloženo, što se videlo po izrazima lica i pogrbljenim ramenima…
Javni rad Skupštine nije bio javan, jer javnosti nije bilo dozvoljeno da uđe u salu. Vše od 40 uniformisanih i policajaca u civilu je čuvalo Skupštinu i odbornike. Obezbeđenje je isteralo snimatelja Medija i reform centra jer je snimao Skupštinu, i „objašnjeno“ mu je da ne može da snima.
Pri glasanju za famozne tačke otuđenja Aerodroma „ Konstantin Veliki „ u Nišu bio je nejasan tačan broj onih „za i protiv“. Tri odbornika su tražila ponovno prebrojavanje i izrazila sumnju, na šta je predsednik Skupštine Rade Rajković odbio da postupi po Poslovniku po čistom principu sile. Izjavljeno je da protestanti vrše moralni pritisak na odbornike. Pa, nego šta nego vršenje pritiska?!
Posle ovakvog odnosa predsednika Skupštine jedan deo opozicije je napustio salu.
Argumenti za i protiv?
Možemo da pričamo mi o raznim analizama, planu poslovanja i sličnim stvarima. Glavna činjenica je da je odluka donesena nekoliko dana posle potpisivanja koncesije za Beogradski aerodrom, bez plana poslovanja i garancija razvoja za naš aerodrom, brzo i brzopleto. Posle svega toga dešavalo da neki političari vređaju Nišlije zbog protesta. Bez sumnje je ovo najbolja odluka koju je Skupštinska većina donela u zadnje dve godine, ali najbolja odluka po njih, što se i računa. Za Nišlije, ne tako dobra…
Ali nije toliko „strašno“, prekršeni su samo Zakon o javnoj svojini, Ustav, Statut i Poslovnik. Prekršili su i svaku meru, ali to nije ni prvi a sigurno ni zadnji put.
A mediji? Nažalost i oni sa obe strane duge puštaju sliku koja je ofarbana, pa ne po prvi put, kada čitam i slušam izveštaje preispitujem sebe da li se ja dobro sećam šta se dešavalo unutar sale i ispred. Ali je sigurno do mene, bilo bi glupo da kažem da svi mediji iskrivljuju sliku, svako na svoju stranu. Bar su oni mogli da urade bolji posao, a možda i ja previše očekujem. Ipak je do mene…
A šačica nas će na dalje podsećati suverene na sve ovo, jer narod ima naviku da zaboravlja, ali na sreću nekolicina nas NE.
Tužbe Upravnom i Ustavnom sudu za preispitivanje odluka i nepravilnosti ćemo vrlo brzo realizovati po dobijanju još nekih dokumenata koje smo tražili, ali po iskustvu sa pravosuđem i to će biti teška, a najverovatnije duga bitka.
Šta ostaje Nišlijama posle svega ovoga? Aerodrom im ne ostaje, ali im ostaje sećanje zbog čega je bitno birati one koji nisu poslušnici beogradskih centrala i partijskih interesa. Ostajemo i nas nekoliko koji ćemo da se potrudimo da podsećamo sve i svakog na ova dešavanja. Mi nećemo da zaboravimo, nećemo…
A šta će ovi nesrećnici sa slika koji su dizali ruku za poklanjanje aerdroma? Ništa. Nastaviće sa svojim životima kao da se ništa nije desilo, možda ih neko prepozna, možda neko ne, što bi rekli u filmovima „Business as usual“.
(Autor je šef odborničke grupe Niška inicijativa u Skupštini grada Niša)
