PUCANJ U KOLENO

Sigurica.

Tako bi se mogla nazvati kupovina akcija aerodroma ”Konstantin veliki”, naravno, pod uslovom da je taj aerodrom listiran na Berzi. Nažalost, nije. A da jeste, ništa sigurnije za kupce-igrače na berzi (pojedince i investicione fondove) ne bi bilo od kupovine njegovih akcija jer pred tim aerodromom je sjajna budućnost. Malo koja kompanija u vlasništvu neke srpske lokalne samouprave (dakle, u državnoj svojini) ima takav potencijal i takvu perspektivu kao niški aerodrom.

Utisak je da bi ”Konstantin veliki” mogao da sledi svetle biznis primere nekih evropskih aerodroma. Recimo, aerodroma Frankfurt-Han, jedne od najvećih evropskih vazdušnih luka za loukost prevoznike. Han je do 1990. godine bio vojna baza i u sklopu programa konverzije pretvoren je u civilni aerodrom koji je tavorio do 1999. godine. A onda je 22. aprila 1999. godine sleteo prvi putnički avion irske niskobudžetne aviokompanija Rajaner koja je vlasnicima aerodroma obećala (za početak) četiri leta dnevno i 300.000 putnika godišnje. S Rajanerom kao zaštitnim znakom, aerodrom Han lako je dobijao kredit u svakoj banci kojoj se obratio. Već 15 godina kroz taj aerodrom godišnje prolazi oko tri miliona putnika i milioni tona robe. Sličan primer je i aerodrom u Bratislavi, koji je odlukom vlasnika (bečki aerodrom) postao ”bečka baza” za loukostere sa 1,9 miliona putnika godišnje. Ili aerodrom Bergamo koji je preuzeo ulogu loukost alternative milanskom aerodromu Malpensa sa 11 miliona putnika godišnje.

Niški aerodrom nije morao da izmišlja ”toplu vodu”. ”Kvaka” je bila u ”bacanju koske” jeftinim avioprevoznicima koje je privukao miris profita kroz smanjenje troškova (niže takse) i povećanje efikasnosti. I, naravno, ”primili” su se najveći – Rajaner i Vizer i sleteli na ”cvet” koji garantuje kvalitetan ”med” (profit).

Pred ”Kostantinom velikim” (bila) je, što bi rekao Đorđe Balašević, i ”karijera i mesto u društvu visokom”. Niški aerodrom ima(o je) šansu da, mnogo pre nego što je predvideo, ostvari milion putnika na godišnjem  nivou. Velika je verovatnoća da bi do te brojke došao čak u naredne dve-tri godine čak i da, recimo, ne smanji taksu sa tri na dva evra. To bi smanjenje sigurno privuklo nove jeftine aviokompanije. A do milionitog putnika stiglo bi se još brže ako bi niški aerodrom potpuno ukinuo taksu i počeo da ostvaruje prihod od ”non-core business” (roštilj, restorani, kafei, dečje igraonice, prevozničke i agencijske usluge, marketing…), što nije neuobičajeno u svetu. Potencijal ubrzanog rasta pokazuje i igra brojki na tri ”komšijska” aerodroma: aerodrom Sofija ima godišnje 6.490.096 putnika, Skoplje – 1.868, 272 miliona a Priština – 1.887.402 putnika. Nastavi li da se razvija na “loukost filozofiji”, niški aerodrom bi od ove tri susedne vazdušne luke mogao u vrlo kratkom roku da pokupi značajan deo putnika kojima niska cena avioprevoza puno znači i da bez problema dostigne milion putnika. Uostalom, Vizer je već najavio otvaranje baze s jednim avionom stacioniranim u Nišu, što bi tri puta povećalo broj letova i uvećalo broja putnika (250.000). Slično je i sa prevozom robe. Aerodrom koji je na putnom i železničkom koridoru 10 idealna je karika intermodalnog prevoza koji Evropska unija smatra jednim od poslova budućnosti.

S takvom perspektivom ”Konstantin Veliki” (i njegov vlasnik grad Niš) mogao bi u bilo kojoj banci da zatraži kredit i glatko ga dobije pod veoma povoljnim uslovima. Svaki pametan bankar lako će u slučaju ovakvog partnera da oseti ”miris profita”. Dakle, kapital za razvoj aerodroma nije problem i ima ga u neograničenoj količini. Taj podatak mogao bi da bude dragocen signal za državu Srbiju jer se, eto, pojavila kompanija u vlasništvu lokalne samouprave (dakle, države) sa sjajnom budućnošću kojom može da ”obasja” čitav jug i jugoistok Srbije i da taj region izađe iz decenijske ekonomske zaostalosti.

”Konstantin Veliki” je mnogo kapitalnija ekonomska vrednost od nemačke kompanije Leoni koja je u Nišu izgradila svoju fabriku. Grad Niš ustupio je zemljište toj nemačkoj firmi a država Srbija dala joj je 31 milion evra kroz razne subvencije. Dakako, u ovom razmatranju nije sporna kompanija Leoni. Da li je ta nemačka kompanija trebalo da dođe u Niš? Da, dobro je došla. Da li je država Srbija tražila da upravlja niškom fabrikom Leonijem zato što je uložila 31 milion evra? Nije. I pametno je što nije, jer je to besmisleno.

Ali, zašto država Srbija uslovljava eventualno dalje ulaganje u niški aerodrom preuzimanjem vlasništva? ”Da bi promenila način na koji će se u njega ulagati”, kaže resorna ministarka. Ali, šta ako niškom aerodromu više ne treba novac iz centralne državne kase da bi se dalje razvijao jer kapital može da nabavi na finansijskom tržištu?

Slučaj niškog aerodroma otvorio je još jedno zanimljivo pitanje – da li država Srbija može da ulaže a da nema direktno vlasništvo u firmi čiji je vlasnik lokalna samouprava? Može. I to bi bilo poželjno i pametno. Prvo, ulagala bi u (opet) državnu ali samo lokalnu kompaniju koja pri tom nije bure bez dna, kao recimo Rudarsko topioničarski basen Bor, pančevačka Azotara ili Petrohemija. Drugo, ulagala bi (recimo, kroz subvencije, kao i u slučaju Leonija) u poslodavca koji će narednih godina stvoriti značajan broj novih radnih mesta, novih preduzetnika i novih biznisa.

A šta je uradila naša država?

Predsednik naše države objavio je da će kroz ”Konstantin veliki”, ako će njime upravljati (centralna) država, 2027. godine proći 774.068 putnika. Ovih 068 putnika trebalo bi da sugeriše da je predsednik do tog podatka (774.068) došao na osnovu neke ozbiljne studije koju je za našu Vladu napravila neka ozbiljna konsultantska kuća. Nažalost, takve studije nema. Da ima, Vlada bi je odmah okačila na sajt.

Ključno je pitanje šta ako kroz aerodrom, koji je u vlasništvu grada Niša, već 2021. godine prođe milion putnika? To nije hipotetičko pitanje, jer je niški aerodrom pokazao sposobnost brzog rasta koji sada već ne zavisi samo od poteza menadžmenta nego mnogo više od odluka jeftinih avioprevoznika zasnovanih na dosadašnjim pozitivnim signalima koji su stizali iz Niša. Dakle, za budući ”desant na Niš” manje je bitan (gotovo nebitan) način na koji će se u njega ulagati. Ulagaće se po ekonomskoj logici i tržišnim principima. I za to nije potrebno da centralna država (u Beogradu) bude vlasnik ”Konstantina velikog”. Mnogo veći značaj centralne države pokazao bi se ako ona svojim ulaganjem u razvoj niškog aerodroma, po sistemu inicijalne kapisle, zagolica druge ulagače (investicione firme i fondove, avio kompanije, pojedince…) da ulože novac u niški aerodrom.

Naša država, nažalost, uradila je suprotno. Tržištu je poslala očajan signal da limitira (ograničava) razvoj niškog aerodroma. Prevedeno na poslovni jezik, taj signal znači da se nikome ne isplati da investira (kapital ili u nove linije) u aerodrom ”Konstantin Veliki” jer je njemu centralna država nametnula limit razvoja. Druga, užasno loša vest je najava centralne vlasti da će ona ako preuzme arodrom povećati takse za 100 odsto (sa tri na šest evra). To bi definitivno bio kraj niškog aerodroma. Istog dana kad Vlada u Beogradu objavi to povećanje, iz Niša će pobeći sve niskobudžetne aviokompanije. Signali koje je tržištu poslala centralna država Srbija klasičan su pucanj u koleno privredi.

To je istovremeno i teško nerazumevanje evropskog značenja decentralizovane države. Primera radi, u EU većina malih aerodroma su u vlasništvu ili većinskom suvlasništvu gradova i regiona. Državni obračun s niškim aerodromom je i otvorena demonstracija odbijanja podrške preduzetničkim inicijativama lokalnih samouprava za koje se iz Beograda često čuje da su lenje, nestručne i nesposobne da menadžerski vode opštine i gradove. Po reakciji centralne države u slučaju ”Konstantina Velikog” stiče se utisak da Beograd doživljava Niš kao neprijateljsko uporište ili grad u neprijateljskoj državi.

(Autor je novinar)