foto: privatna arhiva

Bilo je to u jednoj Čudnoj Zemlji, koja je imala jos čudnijeg Predsednika.

Narod te zemlje, koju su neki nazivali i državom, živeo je teško- često nije imao posla, ili je mu je posao bio neizvestan, ili je svakog trenutka mogao da ga izgubi ukoliko ne bude poslušan prema Predsedniku, njegovoj vlasti i njegovoj stranci. Posao je i mogao da dobije ukoliko je bio odan i upotrebljiv za Predsednika, Vlast i Stranku.

Čudna Zemlja je narodu kucala na vrata, tražeći da joj plati i ono i što joj zaista duguje i ono što je ona odlučila da joj duguje- od struje i grejanja do poreza, a ukoliko on to nije mogao jer živi loše, oduzimala mu je i stvari i dostojanstvo. Istovremeno, nije mu davala ono što je morala, ili u meri u kojoj je morala, od naknada za učešće u krvavim ratovima, preko zarada, do penzija. Često mu nije dozvoljavala da pravdu dobije pred sudom i drugim institucijama, koje su prevashodno slušale Predsednika, Vlast i Stranku.

Zabranjivala mu je čak i istinu, kroz purpurne i žute medije koji su klečali pred Predsednikom, Vlašću i Strankom. Dani su mu započinjali Predsednikom i završavali se Njime. Uvela je direktne prenose predsednikovih govora. Obučavala ga je da u svoja četiri zida gleda čudne rijalitije koji su ga hipnotisali, opijali i mozak mu pretvarali u kašu. Pravila je od naroda poslušno stado i gurala ga u tor, zadrugu i farmu.

Neki od podanika Čudne Zemlje, posebno mlađi, bežali su iz nje glavom bez obzira. Radije su želeli da budu građani drugog reda u dalekom svetu, nego podanici prvog reda u Čudnoj Zemlji. Neki od podanika su dizali ruku na sebe, potpuno očajni i posramljeni od podaništva, siromaštva i svoje gladne dece.

Uprkos tome, najveći deo naroda je istrajno i masovno glasao za Predsednika, njegovu vlast i njegovu stranku.

Čudnom Predsedniku je to bio znak- verovatno i zbog toga što je bio čudan, da i narod, i narodne institucije i narodna sudbina pripadaju njemu. Odlučivao je o svemu i mešao se u sve što je smatrao bitnim. Samovlasno je „delio“ deo zemlje, nazvan pokrajinom, koji su svojatali i njegov i jedan drugi narod, kao da je njegova očevina. Podizao je borbenu gotovost vojsci kad se jedan drugi predsednik vozio jahtom po jezeru oko kojeg se spore. Najavljivao je hapšenja i proglašavao krivce. Tajno je ugovarao zidanje velelepnog i skupog Vodenog Grada. Dovodio je i dobre i zle investitore iz belog sveta. Lično je postavljao kamene temeljce za njihove fabrike. Svečano je otvarao bolnice i prodavnice. Spasavao je decu iz snežne oluje oko čudnog mesta Feketić…

Radeći sve to, kršio je Ustav i mnoge zakone. Čak i Ustav Čudne Zemlje nije dozvoljavao predsedniku da se bavi i ekonomijom, i investicijama, i trgovinom, i zdravstvom, i platama i penzijama, i borbom protiv kriminala i korupcije… Nije mu dopuštao da se meša u poslove Vlade i pravosuđa. Zabranjivao mu je da bude jedan umesto svih i jedan za sve.

Ni Čudna Zemlja, ma koliko čudovata bila, u svom Ustavu nije mogla da pobegne od političkog principa podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, koji je mudri Monteskje osmislio skoro tri veka pre vladavine Predsednika. Čak i ona je morala da se odrekne prevaziđene doktrine „Država to sam ja“, koju su istoričari pripisivali jednom davnom apsolutističkom vladaru, Luju XIV.

Ipak, u doba Predsednika, takva doktrina je postala zbilja. Kada je Predsednik bio u dalekoj zemlji, i država je bila u dalekoj zemlji. Kada je Predsednik  svečano otvarao prodavnicu, država je bila u prodavnici. Kada je Predsednik bio u Feketiću, država je bila u Feketiću.

Izledalo je da Čudna Zemlja ništa ne može bez predsednika, i obrnuto. Činilo se da je Predsednik nepromenljiv i večan. I sam je govorio da će otići onda kada sam odluči da ode jer niko drugi nije dovoljno moćan da ga pobedi.

Tako nešto se, otprilike, i dogodilo, posle dosta godina. Smenilo ga je ono što ga je držalo na vlasti-  autoritarnost, nepoštenje, bahatost i laž.

Zavladao je veliki strah: šta će sada biti sa Čudnom Zemljom? Goreće u paklu? Postaće dim i prašina? Urušiće se do temelja?

Čudna Zemlja je, međutim, nastavila da postoji. Nastavio je da živi i ugnjetavani narod koji je mnogo podržavao Predsednika. Jedini problem je bio što iz ove političke bajke ništa nije naučio.

Zato mu ovakav Predsednik nije bio prvi, a ni poslednji.

(Autorka je novinarka u dnevnom listu Danas)

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here