U noći između 11. I 12. februara 1961. godine na periferiji Zagreba umro je pesnik Branko Miljković.
Miljković je imao samo 27 godina, ali je napisao neke od najznačajnijih zbirki pesama srpske književnosti koje danas ispirišu novije generacije.
Uzalud je budim (1957) i Vatra i ništa (1960) spadaju u najznačajnije Miljkovićeva dela.
Miljković je bio srpski i jugoslovenski pesnik i prevodilac, najznačajniji predstavnik neosimbolizma, pravca koji je negovao povratak poeziji bogatoj simbolima i zvukom, oblikovanoj pod snažnim uticajem francuske književnosti.
Njegova dela prevođena su na desetine stranih jezika.
Miljković je rođen u Nišu 1934. godine, gde je završio osnovnu i srednju školu.
Poeziju je počeo da piše i objavljuje upravo u rodnom gradu na jugu Srbije, kojem se vraćao više puta posle preseljenja u Beograd.
Već kao tinejdžer pevodio je francuske pesnike Pola Elijara, Stefana Malarmea i Pola Verlena.
Bio je „najnačitaniji dečak škole sa svim manama velikih umetnika”.
Na insistiranje profesora i direktora gimnazije, tokom oktobra 1953, Branko se seli u Beograd i počinje studije filozofije. U književnim krugovima, Miljkovićeva popularnost je brzo rasla.
Za samo nekoliko godina objavio je više književnih kritika, prevoda i eseja nego mnogi njegovi savremenici za čitavu deceniju.
Zbirka pesama Uzalud je budim pojavila se 1957. – dve godine po dolasku u Beograd.
Tri godine po objavljivanju zbirke Uzalud se budim, Miljković osvaja Oktobarsku nagradu grada Beograda, jedno od najznačajnijih kulturnih priznanja.
Nagrađen je za zbirku Vatra i ništa, a bio je njen najmlađi laureat.
Ta nagrada za njega nije bila puka formalnost, već potvrda kvaliteta kojeg je i sam bio svestan.
Početkom 1961, Miljković iznenada odlazi iz Beograda u oko 400 kilometara udaljeni Zagreb, glavni grad Hrvatske, a tada jedan od kulturnih centara Jugoslavije.
Krajem januara 1961, na stranicama beogradskog lista Duga, Branko Miljković se odriče Oktobarske nagrade.
Samo nekoliko nedelja kasnije, u noći između 11. i 12. februara, pod nerazjašnjenim okolnostima umire na periferiji Zagreba – imao je 27 godina.
Pesnikova prerana smrt dovela je do stvaranja mita o njemu, zbog čega je njegova pojava stalno prisutna u književnosti, čak i bez direktnog pominjanja Francuzi imaju Artura Remboa, jedan od najvažnijih francuskih pesnika 19. veka, srpsko pesništvo ima Miljkovića.
U njegovoj spomen-sobi u Nišu čuva se njegova radna soba- mašina na kojoj je pisao pesme, knjige i ploče koje je slušao – Betoven, Pol Enka i makedonske narodne pesme…
