foto: Stefana Savić 2011

U zemlji (na brdovitom Balkanu)- koja država nikako nije, već duže vreme ne postoji, makar i pokušaj da se uspostavi najosnovniji red. Jedini, izvesno dugoročni plan klike na vlasti jeste potpuno deformisanje i, zašto ne, uništenje kulturno-obrazovnog sistema (čije su osnove, makar i rudimentarne, uspostavljene tokom poslednjih, pa, vek i po, recimo), jer u njemu vide prirodnog neprijatelja. Umetnost je takođe osumnjičena jer je ne razumeju, niti im je potrebna ta vrsta kreativnog izražavanja.

Vlastodršci sa sumnjivim diplomama još sumnjivijih škola, naravno, drugačije i ne mogu da postupaju.

Kultura (stvaranja i komuniciranja), umetnost i obrazovanje, tako, za njih i njihove udvorice, postaju nešto za šta su svakako čuli, ali to ne prepoznaju kao bazičnu potrebu homo sapiensa, kako bi se taj čovek razumni, pretvorio u biće koje proizvodi. Takvo urnisanje ljudskog kreativnog potencijala, naravno, stvara stado koje se lako kontroliše i preusmerava na sporedni kolosek (ne)razmišljanja, čime je opredmećen osnovni postulat manipulisanja, kako u velikom, glavnom selu (Beogradu), tako i svim manjim selima južno, severno, istočno i zapadno od ušća Save u Dunav.

Dvorski kulturno-umetnički radnici tada preuzimaju inicijativu, i konzumentima, koje su njihovi gospodari (kojima se otvoreno čmare) u višegodišnjem procesu duhovno i materijalno osiromašili i oslepili, prodaju maglu uvijenu u celofan, međusobno deleći pozicije i priznanja, podižući prosečnost na najviši nivo, i proglašavajući rijaliti i žutilo za životnu filozofiju. U samom životu i u svim vrstama medija. A, neposlušni, koji remete stvorenu nirvanu, proizvode se u strane plaćenike i neprijatelje naroda. Ili se šutiraju kao psi lutalice. Konačni proizvodi su- narod koga je skrhala apatija i nemaština, takozvani odliv mozgova, vraćanje u prošlost, netolerancija… Jednom rečju-  strah, od gladi, podmuklih napada, otvorenog kritikovanja (nepogrešivih) vlasnika naših života i njihovih kerova.

Strah, takođe, proizvodi poslušnike, koji povremeno postaju veće Pape od katolika, a što su dalje od velikog, glavnog sela, to im sopstvena senka (koje se endemski i po tradiciji ovih prostora boje), postaje strašnija i veća.

Čitamo tako, početkom treće dekade novembra, da je dva dana pred početak 7. Festivala prvoizvedenih predstava u Aleksincu, predstava Utopljena duša, u kojoj jednu od glavnih uloga igra Sergej Trifunović, izbačena sa repertoara. Mediji su javili da je Beogradsko dramsko pozorište, čija je predstava zamenjena, saopštilo da su tako zahtevali organizatori, a predsednik festivalskog odbora i SO Aleksinac, potajni nosilac SNS majice “Grujica Veljković”, pojasnio je da nije reč o zabrani, već da je tako odlučeno da ne bi bilo eventualnog sukoba interesa, jer je Trifunovićev otac, Tomislav,  selektor i umetnički direktor festivala.

Ako, međutim, kažemo da se upravo u leto i jesen zahuktavao meč između Sergeja Trifunovića, ministra u Vučićevoj vladi (Srbije) Zlatibora Lončara, botovanih narodnih predstavnika u Skupštini Srbije i, posredno, samog gazde, više je nego logično zaključiti da se potrčko iz malog sela dodvoravao gazdi iz velikog, glavnog sela.

“Repertoar aleksinačkog festivala je zaključen još u avgustu. Interesantno je kako se niko od avgusta nije setio da je to sukob interesa. Pritom, ti ljudi očigledno i ne znaju šta znači pojam sukob interesa. Ni moj otac ni ja tu ne dobijamo nikakve pare. Frapantno je što se to događa dva dana pre početka festivala”, prokomentarisao je tu vest Sergej Trifunović. „Jedini razlozi zbog kojih se sve ovo desilo, a što, nažalost, nije retko, jesu niski udvorički, politički, vanumetnički razlozi onih koji su ovakvu odluku doneli. Kada se nešto zabranjuje, uglavnom je to od nekog koji tako dokazuje da verno i savesno služi vlasti“, saopštilo je, između ostalog, ovim povodom Udruženje dramskih umetnika Srbije, dodajući da je Trifunović „kolateralna šteta sopstvenog humanitarnog rada i sopstvene hrabrosti, koja se kod umetnika valjda podrazumeva, da javno iznese i brani sopstveno mišljenje“.

Sramotu organizatora pojačali su i sami Aleksinčani činjenicom da je veliki broj tamošnjih ljubitelja teatra vratio već kupljene karte za Festival. Reagovali su i neki glumci, reditelji i dramski pisci, među kojima i Siniša Kovačević, koji je vratio nagradu za životno delo koju je dobio na tom istom Festivalu. Otkazana je i predstava Crna kutija Beogradskog dramskog pozorišta, koja je trebalo da otvori festival, navodno zbog bolesti glumice, pa je čast tog pozorišta spašavao (!) njegov direktor Slobodan Ćustić, odigravši svoju monodramu Derviš i smrt.

Festival je, konačno, završen dan ranije jer su glumice predstave Kraljice, koja je trebala da zatvori ovogodišnju manifestaciju, odbile da dođu u gradić na jugu i odigraju predstavu. Žiri je proglasio najbolje, ali je, zbog otkazivanja predstave sa Sergejem Trifunovićem, naveo da je “politički voluntarizam i komesarska osionost” bacila senku i ugrozila budućnost festivala. Ekipa, pak, Jami distrikta, nagrađena za režiju i glumu, novčani deo uplatiće Trifunovićevoj fondaciji.

Potpisnik ovih redova, koji spornu predstavu nije gledao i ne može raspravljati o njenoj vrednosti, nije primetio nikakve primedbe na njen kvalitet, koje bi eventualno došle sa adrese Festivala prvoizvedenih predstava. Naprotiv, sam njen izbor za festival, ako apstrahujemo kasnije, politički motivisano potapanje već Utopljenih duša, u normalnim okolnostima, trebalo bi da bude odbrana njenog kvaliteta.

Ali, “Srbija je puna fikusa na lokalu”, kako nedavno reče karikaturista Predrag Koraksić Corax, povodom, opet, zabrana i proterivanja izložbi njegovih i karikatura Dušana Petričića iz Lazarevca i Kraljeva.

Karikature od naših života nastavljaju se.

(Autor je urednik u dnevnom listu Danas)

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here