Saša Ilić 66. je dobitnik Ninove nagrade za roman godine objavili su danas srpski mediji nešto malo iza podneva. Njegov roman Pas i kontrabas od sutra će se prodavati brže i dostići neki tiraž, nebitno koji, a potom će ga svi zaboraviti. Do sledeće godine u ovo vreme kada će biti spomenut kao prošlogodišnji laureat rečene nagrade.
Nekad najznačajnija jugoslovenska književna nagrada u državi sa velikim D, pretvorila se, u međuvremenu, u nešto što je izgubilo veliko N, kao što i zemlja u kojoj se sada dodeljuje odavno (ili od samog početka svog drugog života) nema veliko S.
Doduše, nije bilo godina, čak od one 1954. kada je prvi put bila dodeljena Dobrici Ćosiću, da ne bude nekih sporenja, pa i da bude vraćena (Danilo Kiš, dobio 1972, vratio 1973), iz najrazličitijih razloga.
Najčešće je na udaru bio žiri.
Žiri je i ove godine, pred samo objavljivanje najnovijeg laureata, bio prozvan. Učinilo je to osmnaestoro ovdašnjih pisaca, među kojima i dvojica koji tu nagradu imaju u svojim vitrinama. Učinio je to i knjiiževni kritičar u Danasu. Razlog – u najkraćem – ne ovogodišnji već žiriji i procedura duže unazad.
Televizijski radnici, umorni urednici časopisa, filmski kritičari, “pesnici” i poslušnici (ali ne iz ljubavi)… čine Ninove žirije već duže vreme, misli književni kritičar u Danasu.
“Kome još Ninova nagrada pričinjava zadovoljstvo? Da li možemo govoriti o prestižnoj književnoj nagradi i da li je uopšte vest ko je dobitnik Ninove nagrade za najbolji roman godine? Ima li obavezu taj pisac, osim što narednih godinu dana piskara kojekakve tekstiće za list, da zaista nastavi da piše? Ili je Ninova nagrada namenjena onima koji su na zalasku svoje ’književne’ karijere u tridesetim, čak i četrdesetim godinama, jer šta više ima da se piše; srpska književnost postoji samo radi Nina?”, konstatuje taj kritičar, dodajući da uopšte nije greh kad se pogreši u odabiru “romana godine”, ali greh može biti u tome kada članovi žirija ne mogu prepoznati “roman godine” – i to čine godinama unazad.
„Neminovna propast jednog, nekad relativno slobodoumnog, a danas gotovo maloumnog priznanja, tako će se ubuduće odvijati bez nas“, navelo je osamnaestoro pisaca razlog za svoju odluku da bojkotuju ovo priznanje. Kako o tom književnom priznanju “već preterano dugo i preterano često“ odlučuju “što stručno, što moralno, a najčešće i stručno i moralno nekompetentni ljudi, za koje nije jasno po kom merilu su birani”, ovi pisci su se obratili svojim izdavačima sa zahtevom da ubuduće ne prijavljuju njihova ostvarenja za Ninovu nagradu, a od „ovog i narednih, verovatno jednako spornih žirija, da ih, neprijavljene, ne uzimaju u obzir“.
Tim povodom urednik kulturne rubrike u Ninu misli da su motivi koji stoje iza bojkota osujećenost i zavist pojedinih pisaca, koji bi po njemu bili jedino zadovoljno ako bi sami birali žiri. On dodaje da među potpisnicim ima i dobitnika Ninove nagrade i onih koji su ove godine bili u konkurenciji, i da oni tada nisu postavljali pitanje kompetentnosti članova žirija.
S druge strane, ova nagrada, kakva-takva, “mračni je predmet želja” većine ovdašnjih književnika i izdavača. Jedan od predstavnika izdavačke delatnosti gorepotpisanom je nedavno rekao da Ninova nagrada jeste “grdna” ali je garant da će se knjige dobitnika dobro prodavati. A šta izdavačima treba više u trenutku kad u ovoj zemlji ima više pisaca nego čitalaca, dodao je.
Jedan, pak, pisac izjavio je u Danasu da (Ninova) “nagrada donosi ogroman tiraž”.
“ Bio sam svedok da sam nekoliko puta u knjižarama čuo kupce kako kažu ’Dajte mi Nina’, a da i ne znaju kako se taj nagrađeni pisac zapravo i zove”, rekao je pisac.
Ovom pregledu prilažemo i mišljenje poznatog regionalnog pisca , koji u Danasu, kaže da je Ninova nagrada “neusporedivo najvažnije književna nagrada koja je ikad postojala na južnoslavenskim prostorima”.
“To je bila i to je ostala. Uostalom, da nije tako važna, kao da biste me za nju pitali i kao da bi se svake godine čule tolike i takve kritike na račun užih izbora i dobitnika, i kao da bi se uporno, već pola stoljeća, govorilo o krizi Ninove nagrade”, smatra pisac.
Bitnije je, međutim, čini se i njegovo razmišljanje da “u suštini Ninove nagrade, ali i u suštini moderne srpske književnosti, jest ta jugoslavenska komponenta. Bez nje se polako propada. To nema veze s politikom, nego isključivo s književnošću. Volio bih da se to shvati, premda sumnjam da hoće. Srpska se kultura i književnost od hrvatske uče tom samoubilačkom uživanju u izolacionizmu i ekskluzivizmu”, naglašava pisac.
Kakogod tretirali još jedno “talasanje” po pitanju Ninove nagrade, jedno je sigurno, njeno prilagođavanje vremenu i prostoru jedini je način da “izvuče živu glavu”. Što pre to sigurnije.
(Autor je urednik u dnevnom listu Danas)
