More

    Nada je sa druge strane mosta

    foto: Stefana Savić 2011

    Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukršta najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničemu što je tajno ili zlo.

    Eh, Andriću Ivo, Andriću Ivo, vi možda jeste dobili Nobelovu nagradu za književnost, ali vaš esej o mostovima nekako se nije “navatao” na narod ovdašnji. A možda i jeste ali mu vlastodršci u zemlji koja odavno nije država to ne dozvoljavaju. I jedini “istrajniji od drugih građevina” na ovdašnjem prostoru jesu krađa, laž i prevara.

    Pođimo, recimo, od vaše konstatacije “… Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žice, što drhte i zvuče od svakog voza koji projuri; oni još kao da čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka…”

    Ako uzmemo da je Savski most inkarnacija tih “tankih železnih” i ako pretpostavimo da tramvaji mogu da izigravaju vozove, onda naši unuci neće imati priliku da otkriju “lepotu njegovih linija” ili, bar, ne u funkciji mosta. Tako je odlučila vlast u prestonici zemlje koja, ponavljamo, nema nikakve elemente državnosti.

    Najmanji most koji služi za putni saobraćaj u Beogradu, naime, dugačak oko 430 metara, i sa po jednom trakom za drumska vozila koje u isto vreme koriste i tramvaji, biće preseljen na „suvo“, u park između Muzeja savemene umetnosti i Brankovog mosta. Tako je, nezvanično, “presudilo” 3.452 (!!!) građana, koji su se odazvali na poziv glavnog urbaniste grada Beograda Gorana Vesića, pardon, Marka Stojčića, da do 15. decembra učestvuju u anketi koja se nalazila na zvaničnom sajtu Grada Beograda, i iskažu svoje mišljenje o budućnosti starog Savskog mosta. Za drugu varijantu, preseljenje i dogradnju mosta između Novog Beograda i Ade Ciganlije za pešačko-biciklistički saobraćaj, glasalo je, opet nezvanično, 2.835 (!!!) građana.

    Zvanično, niko se još uvek ne oglašava po tom pitanju, ali se zna da će na mestu starog Savskog mosta biti građen novi, lepši i stariji. Anketa je, reklo bi se, bila prednovogodišnji “Deda Mraz bez poklona” za građane Beograda, ne bi li oni, valjda, pomislili da ih neko, uopšte, nešto pita. A da je bilo i treće opcije – ne dirati most, ko zna, možda odziv ne bi bio ovako siromašan. U Beogradu, ipak, i pored svih migracija, živi više od milion ljudi.

    Savski most je sagrađen za vreme okupacije tokom 1942. godine, a dve godine kasnije jedva je “preživeo”. Odlazeći nemački nacisti minirali su ga, a spasio ga je beogradski učitelj Miladin Zarić, 20. oktobra 1944. godine. Most je više puta obnavljan, a poslednja rekonstrukcija rađena je tokom 2007/08. I… nakon 72 godine Savski mosti dobiće “svoj poslednji oblik” i svoje, rekli bismo, nesavršenstvo, ili, barem, nefunkcionalnost.

    O njegovoj potencijalnoj budućnosti možemo se informisati u Zrenjaninu, koji ima svoj Most na suvom, ispod koga je nekada tekao rukavac Begeja, koji je zatrpan 1985, tako da danas ispod njega ne postoji vodena površina. Ovaj viseći most sada, zarđao i u lošem stanju, predstavlja “turističku atrakciju”.

    Njemu su, međutim, oteli vodu dok će Savski biti otet od vode.

    A vi, Andriću, nastavljate, “… Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka…”

    Eh, kako bi to bilo lepo. Da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka.

    Elem, i zemlja i njena prestonica odavno su podeljeni – na one koji sebi prave spomenike (Novogodišnje “pozlaćene” jelke, Kalemegdansku “urušavajuću” gondolu, Beograd “bez građana” na vodi, Trg “skupih kocki” Republike…) i one koji čekajući 500, zapravo, u najnovijoj inkarnaciji, 900 evra platu, i neće, prvom prilikom, zapaliti iz zemlje koja je jednima majka a drugima maćeha.

    I, “… Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečje igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane”.

    (Autor je urednik u dnevnom listu Danas)

    POSTAVI KOMENTAR

    молимо унесите свој коментар!
    овдје унесите своје име

    Slični tekstovi