foto: lična arhiva

Zaglušujuće ćutanje u društvu koje jauče od bolova nije ništa novo. Istorija beleži ćutanje građana na nepravdu, dekadenciju, diktaturu, na diskriminaciju, zločine, patnju drugih…u mnogim državama sveta i u različitim epohama. Suprotstavljanje nepravdi i zlu – uvek je reakcija isključivo hrabrih, istrajnih, požrtvovanih pojedinaca ili manjih skupina. Onih koji ne pristaju.

Nemačka antifašistkinja Sofija Šol imala je samo 22 godine kada je na suđenju koje su joj organizovali nacisti 1943. godine izjavila: Stvarnu štetu su učinili milioni onih koji su želeli da prežive, oni koji su samo hteli da budu ostavljeni na miru. Oni koji nisu hteli da njihovim malim životima smeta išta veće od njih samih. Nacisti su je potom ubili. Sofi je bila u pravu. Stvarnu štetu su naneli oni koji su ćutali.

O ćutanju nemačkih intelektualca za vreme II svetskog rata možda najbolje govori jedna jedina pesma ‘’Prvo su došli’’ čije se autorstvo pripisuje nemačkom pastoru Martinu Niemölleru, a počinje naizgled jednostavno: Kada su nacisti došli po komuniste, ja sam ćutao; jer nisam bio komunista

Nabrajajući potom socijaldemokrate, sindikalce, (Memorijalni centar u Bostonu je kasnije dodao i Jevreje) – pesma se završava čuvenim potresnim stihom: Kada su došli po mene, nije preostao niko da se pobuni.

Poznati hrvatski pisac Boris Dežulović ističe da se, svaki put kad pomislimo da je poređenje naše stvarnosti sa ovim stihovima preterano – valja setiti da je i tih ranih tridesetih godina u Nemačkoj  jednako pretjerano zvučala vrlo bliska budućnost.

Zagorski seljak i jedan od vođa Hrvatske seljačke bune u 16. veku, Matija Gubec uzviknuo je u nastupu ogorčenja (nema sumnje): Gospoda vam izgledaju veliko jer klečite! Ustanite da vidite kako su zapravo mali. Taj poziv bio je upućen onima koji su klečeći ćutali.

Ovde se danas prvo dolazi po najranjivije. Siromašne. Po najslabije članove društva. Po one bez zaštite. Po njih svakodnevno dolaze izvršitelji. Do ostalih će dolaziti kad im zatreba ono što imaju, jer za sada im nije nužno? Doći će i po reke, šume i okućnice – ako ćutimo. Zar ovakav odjek nije nemoguć?

Ćuti dok imaš posao. Ne talasaj. Budi neprimetan. Budi manji od mahovog zrna. Nevidljiv? Jer dok ćutiš – bezbedan si. Da li si? Ako ti jesi – šta je sa drugima?

Čovek ima pravo na ćutanje podjednako kao pravo da govori ili da se pobuni. Zar nema? Da. Ali, ćutanje ima cenu. Reč takođe. Kolika li je ta cena kad u intelektualnoj eliti toliko poslušnika, pokornika, beskičmenih, guravih i pogurenih – zapitao se naš sociolog Srećko Mihailović povodom ćutanja naše intelektualne elite. Biće da je naša poznata književnica Isidora Sekulić najbolje definisala tu razliku između dva ćutanja: u saobraćaju s ljudima i sa događajima – čovek govori. U sebi, čovek ćuti.

Kad društvo sve mirno trpi onda je sve moguće da mu se dogodi. Zlo i korupcija takođe. Može se zaključiti da se zaista sve isplati ako društvo mirno trpi, kako podseća hrvatski profesor prava Josip Kregar: Svatko se, živeći u sistemu u kojem je korupcija jedna od glavnih odrednica, osjeća zbunjen i pomalo kriv, no svakako nesposoban da bez rezerve osudi korupciju.

Iz medija smo saznali da je nedavno s teškom mukom smenjen rektor Univerziteta u Kragujevcu zato što se na toj odgovornoj funkciji ponašao krajnje samovoljno. U svom višegodišnjem vladanju Univerzitetom bio je gotovo nesalomiv u kršenju etičkih principa. Neotporan. Zanimljivije je međutim pitanje, a šta su za sve to vreme radili stotine ostalih članova kragujevačke akademske zajednice? Ćutali. No, ta filozofija ćutanja koja za mnoge znači nespremnost na rizikovanje svog ličnog mira i privilegija –  više liči na autističnost i kukavičluk i drugih akademskih zajednica u Srbiji.

U Nišu je jedan od izvrsnih naučnika sa značajnim međunarodnim ugledom i ličnim integritetom 11 puta konkurisao na mesto predavača na jednom fakultetu. Neki pojedinci su pokušavali na sve načine da izbegnu njegov prijem, a kada je konačno to bilo neminovno – nisu se zaustavili sa pritiscima na njega kako bi ga što pre oterali. Velika većina članova tog Fakulteta je ćutala. Čini to i danas. Po cenu da slome pojedinca. Po cenu da se o njihovom ćutanju govori sa gnušanjem?

Nije li obrazovanje (naročito visoko) put ka emancipaciji? Postoji li značajniji atribut koji do srži objašnjava intelektualca od etike? Slavni nemački filozof Teodor Adorno je otišao korak dalje. Za njega jedina prava konkretizacija zrelosti leži u obrazovanju za protest i pobunu!

Amerikanka Audre Lorde, poznata kao zagovornica prava crnih žena gotovo pred smrt je izjavila da najviše žali zbog stvari koje je prećutala dok je bila zaposlena na Univerzitetu. Ćutanje nije univerzalni lek za naše nevolje, muke ili smrt. Ćutanje nije zaštitilo mene, a neće ni vas. Ali šta sa mnogim naučnicima i profesorima kojima je ćutanje način života, najviša vrednost?  Ćutanje kao otklon od svakog rizika da se nešto promeni. Ćutanje iz straha?

Naš pesnik Ljubomir Simović je pisao kako katkad dođu vremena u kojima čovek mora da progovori. I po cenu života. Vremena u kojima mora da progovori i ko nema usta. Spomenuta Audre Lorde je upozorila: ćutanje nije zaštita, ali solidarnost jeste.

Slično nam poručuje naš poznati sociolog Jovo Bakić: Srbiji nedostaje solidarnost. Bez solidarnosti, kao vrhovne vrednosti, mi ne možemo opstati kao društvo. Srećni ljudi u opštoj društvenoj nesreći, to jest u nesreći većine drugih ljudi, obične su moralne nakaze.“

Mnogo je tiho…ljudi.

(Autorka je doktor kulturoloških nauka)

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here