More

    Mit o vođi – malom, usamljenom i uplašenom čoveku

    San svakog vođe, kralja ili cara, predsednika države ili majušne opštine u nekoj zabiti… je jedan jedini. A to je da bude nesputani vladar, samodržac čak, na parčetu zemlje kojim upravlja. Ne bi li se san pretočio u javu nužno je učiniti samo jedno: od ljudi sebi načiniti sluge. Kako nekad, tako i sad.

    Vuk Karadžić (1787-1864) se u jednom pismu ovako obraća silnom knjazu Milošu Obrenoviću (1780-1860): „Danas u Srbiji Pravitelstva u pravnome smislu ove reči nema nikakvog, nego ste celo Pravitelstvo Vi sami. Kad ste Vi u Kragujevcu i Pravitelstvo je u Kragujevcu; kad ste Vi u Požarevcu, i ono je u Požarevcu; kad ste Vi u Topčideru, i ono je u Topčideru; kad ste Vi na putu, i ono je na putu“ (u: Tihomir R. Đorđević, Srbija pre sto godina).

    Vladimir Ćorović (1885-1941), naš znani istoričar, jednako oštro sudi o načinu Miloševa vladanja. Tek što je sa Marašli Pašom (Maraşlı Ali Paşa, ?-1821), rumelijskim valijom i beogradskim vezirom, sklopio mir i ustanovio mešovitu tursko-srpsku vlast, Obrenović je krenuo da se obračuna sa onima u kojima je video pretnju sopstvenoj vladavini. „Miloš Obrenović dobio je ubrzo tri opasna takmaca. Petar Moler (vojvoda Sokolske nahije iz vremena I ustanka i predsednik Narodne kancelarije [vlade Srbije] u vreme vladavine Miloša Obrenovića – dodavanje moje), Pavle Cukić i vladika Melentije Nikšić, glavna lica srpske emigracije u Sremu, koja su vodila prepisku sa protom Matijom i preko njega sa stranom diplomatijom u Beču, i koja su, posle, spremala oružje i municiju za ustanak, tražila su da njih trojica sa Milošem, kao nekad četiri dahije, dele svu vlast zajednički… Miloš, koji se u pitanju odnosa sa drugim vođima koristio Karađorđevim iskustvom, a i inače bio autokratska priroda, nije hteo dopustiti da mu protivnici prave smetnje i ograničavaju vlast… Miloš se oslanjao na narod, koji je dobro poznavao i kojem je vešto znao da pogodi živac i udesi stvar. Manevrišući spretno prema Turcima kao narodni vođ, a pred narodom kao čovek turskog poverenja… Podjarivši narod protiv Molera, koji je pomoću Narodne kancelarije hteo da ga ograniči, Miloš je naterao Marašliju u maju god. 1816. da ovoga dade ubiti. Mesec dana potom dao je Miloš ubiti i Melentija Nikšića. Iduće godine… smaknuti su knez Simo Marković i Pavle Cukić. Zadovoljan postignutim ,smirivanjemʻ, Miloš se 3. juna god. 1817. u jednom pismu Germanu (Milošev zastupnik u Rusiji i njegov agent u Rusiji i Vlaškoj – dodavanje moje) hvalio kako su sad svi knezovi sa njim ,u jednom soglasijuʻ. ,Protivne partije sve sam uničtožio. Narod je u svemu zadovoljanʻ“ (u: Vladimir Ćorović, Istorija Jugoslavije, poglavlje: Vaskrs Srbije). Kada se Karađorđe Petrović (1768-1817), kum Milošev, vratio u Srbiju iz izbeglištva u Austriji, potom Rusiji, s namerom da nastavi borbu, ubijen je, po nalogu knjaza Miloša Obrenovića, 7. jula 1817. godine u selu Radovanje. A njegovu glavu je, u znak pokornosti, knjaz poslao sultanu u Carigrad.

    Mnogo docnije od Ćorovića, Frenklin Ford (Franklin L. Ford, 1920-2003) naglašava, da kao samodršca koji nije imao opoziciju, „Turci su odlučili da priznaju Miloša Obrenovića za kneza Srbije – odnosno oblasti oko Beograda – i da mu kao sultanovom vazalu dozvole priličnu samostalnost… U međuvremenu je knez Miloš, u vlastitom interesu, svojim sunarodnicima nametnuo tiranski režim ‚reda‘, koji je po surovosti prevazilazio tursku vladavinu“ (u: Frenklin Ford, Evropa u doba revolucija 1780-1830). Tako piše i Slobodanka Stojičić (u: Ustavno pitanje u ustaničkoj Srbiji 1804 – 1813).

    Nije Obrenović usamljeni vladar od ove vrste. Najsigurnije se vlada strahom. Krenemo li, za ovu priliku, kraćim objašnjenjem reči „smrt“ u slovenskim jezicima bolje ćemo videti kako se rađa ta silovitost nad podanicima.

    Kod mnogih naroda, te i kod Slovena, postojao je stari običaj ubijanja podređenih prilikom sahrane njihovog gospodara. Sahranjivani su zajedno sa gospodarem. Bio je to obred nasilničke smrti vojnika (naročito mladih) uz umrlog ili poginulog vožda/ knjaza, koji je naročito upražnjavan u Rusiji i to u dugom periodu pre primanja hrišćanstva. Radi se o obredu koji se nazivao смерды“ („smerdi“) ili „saumirući“. Veselin Ilić (1935-2002) kaže: „Kao kultno-religiozni institut смерд se pojavljuje u religijskim predstavama Praslovena u epohama vojne demokratije i povezan je sa procesima uzdizanja plemenskih vođa. A reč je o ritualnom ubijanju vojnika pri sahrani vođe plemena… Prasloveni su ovaj iracionalni religiozni obred preuzeli od Skita“ (u: Veselin Ilić, O tragičnosti ljudske žrtve).

    U ta stara, prehrišćanska vremena ruski seljaci su bili vrlo vešti u radu sa sekirom (čak su i ikone rezbarili ogormnim sekirama) i vrlo vešti jahači. Ta dva umeća će biti okosnica političke kulture podaništva. Evo ovako. Sekira, konj i, u docnijem periodu ikona, nalaze se u temeljima ruske kulture. Džejms Bilington (James Hadley Billington, 1929-2018) kaže da je „sekira (je) odigrala središnju ulogu u učvršćivanju nove civilizacije u području gornjeg toka Volge“. Prasloveni su sekiru koristili i kao novac. Sa sekirom su sahranjivani. „Narod je sekiru nazivao ‚gromom‘, a kamenje nađeno blizu drveta oborenog munjom bilo je štovano kao deo sečiva sekire koje je koristio bog groma“ (u: Džejms Bilington, Ikona i sekira). Sekira i snažni i okretni konji su predstavljali veliku moć koju su plemenske vođe počele da koriste. To je omogućilo da nastane novi društveni fenomen– učvršćena je i neizmerno uvećana moć plemenskih vođa i njihovih doglavnika. Njihova moć je uvećavana, i pravom da „posle smrti smerda, ako ovaj nema muškog potomka, njegovo imanje pripadne ,knjazuʻ“, piše Boris Grekov (Борис Дмитриевич Греков, 1882-1994). Čak je i „smerdov konj“ „knjažev, sa kojim radi, od hazjajina-knjaza, zavisni smerd“ (u: Борис Д. Греков, Крестьяне на Руси. С древнейших времен до XVII века. Книга первая). Rast moći je bio pretpostavka za nastanak ratne, osvajačke kulture.

    Plemenske vođe su sve češće kretale u ratne pohode. U takvim okolnostima trebalo je obezbediti lojalnost potčinjenih i mobilisanih seljaka. Lojalnost se ogledala prvenstveno u tome, da mobilisani budu spremni da se žrtvuju za gospodara i da ga čuvaju od pogibelji. Upravo zato nastaje običaj ritualnog ubijanja podređenih. U slučaju da vođa/ knjaz pogine u boju, na njegovom grobu će ritualno biti ubijeni njemu potčinjeni i ritualno će biti sahranjeni sa njim. Pojava takvog običaja je uticala na to da „смерды (staroruski izraz u značenju seljak, zemljodelac, kmet (dodavanje – moje), mobilisani za rat, budu vrlo mnogo zainteresovani da njihov gospodar iz svakog oružanog sukoba izađe živ – što je i bila intencija uspostavljanja takvog običaja. To je učinilo da u borbi budu hrabri i stvorilo je želju kod njih da vođu zaštite od opasnosti. Bili su spremni na žrtvu – da budu ranjeni, zarobljeni… Nadalje su ruski i drugi filolozi nalazili značenjsku vezu između pojmova smerd, smrt, smrad…

    Ko god je imao vlast, ili je bio pretendent na vlast – obećavao je nagradu, ali je i pretio kaznom, smrću. Dakle, „od mrtvih ne žive samo grobari, nego i vlast“, zapisao je Todor Kuljić (1949-) u: Tanatopolitika i tanatosociologija – nacrt teorijskog i pojmovnog okvira. Karl Vitfogel (Karl August Wittfogel, 1896-1988) u svojoj značajnoj, i kod nas već zaboravljenoj, studiji Orijentalna despocija, na pitanje o „totalnoj pokornosti“ kaže da je pokornost postala stvar vaspitanja, pri čemu pojedinac ne vlada svojom sudbinom (pa ni svojim životom): „Odgoj uči čovjeka da sluša bez pogovora kad to zahtijeva despotski autoritet. On ga uči da čini geste strahopoštovanja kad to zahtijeva simbol a ne istinski akt pokoravanja. Naravno, sve kulture posjeduju oblike punog poštovanja, a pokornost se može izraziti na različite načine. Ali nijedan drugi simbol ne predočuje tako uvjerljivo totalnu pokornost i nijedan nije tako bezizuzetno povezan s agrarnom despocijom kao akt bacanja ničice na tlo – prostracija.“

    Jakobsen Torkild (Jacobsen Thorkild, 1904-1993), pišući o poslušnosti pred autoritetom koja proizilazi iz straha, kaže da se ona uzima za prvu javnu vrlinu: „Poslušnost se nužno izdvaja kao primarna vrlina. Država koja počiva na poslušnosti počiva na nespornom prihvatanju autoriteta. Ne iznenađuje otkriće da se u Mesopotamiji pod ,dobrim životomʻ smatrao ,poslušan životʻ. Pojedinac se nalazio u središtu koncentričnih krugova kojima je vlast ograničavala njegovu slobodu delovanja“ (u: Jacobsen Thorkild, Mesopotamia). Otuda se ovakva vernost pretapa u obožavanje i veličanje gospodara, a, u stvari, u (neizrečenu) brigu za sopstveni život. Kada puk kliče vođi, on, u stvari, kliče sebi i sopstvenom samoodržanju. Prosto, što više budem bio (i praktično) veran svom gospodaru i to obrazlagao sopstvenom ljubavlju prema njemu, utoliko ću i ja duže (i dobro) živeti. Sa druge strane, gospodar će biti naklonjen prema meni, stalno pothranjujući moju vernost, kao uslov sopstvenog života. A, onda, ovo načelo se proteže i na sve institucije koje počivaju na autoritetu.

    Otuda, u našoj političkoj stvarnosti još uvek ­vlada princip nastao u doba apsolutizma – princeps legibus solutus („vladar je iznad zakona“). U nesigurna ratna, krizna vremena, kada, do neslućenih razmera, narasta vera u svemoć „jake“ (autokratske, totalitarne) države („stroge i pravedne“), koja će „spasiti narod“, mnogi će „sićušni i slabašni“ podanik, dobro kaže Ernst Kasirer (Ernst Alfred Cassirer, 1874-1945), zavapiti za imenom svemoćnog vođe-junaka, vođe-spasitelja… „Zahtev za vođom javlja se samo kada su (…) nestale sve nade da će se (kolektivna [primedba – moja]) želja ostvariti običnim i normalnim putem. U takvim trenucima ta želja se ne samo duboko oseća, već se i personifikuje. Ona stoji pred očima čoveka u konkretnom, plastičnom i individualnom obliku. Snaga kolektivne želje otelovljena je u vođi. Ranije društvene veze – zakoni, pravičnost i ustavi – proglašavaju se za potpuno ništavne. Ostaje jedino mitska moć i autoritet vođe, a njegova volja je najviši zakon(kurziv – moj)” (u: Ernst Kasirer, Mit o državi). Naravno, i vladar proizvodi sopstvenu moć na nekoliko načina. Džon Kenet Galbrajt (John Kenneth Galbraith, 1908-2006) podrazumeva tri vrste moći: (1) kondignu, (2) kompenzacionu i (3) kondicioniranu moć.

    Ad 1. Kondigna moć postiže potčinjavanje ili poslušnost sposobnošću da pojedincu ili grupi nametne alternativu koja je dovoljno neugodna ili bolna da bi se oni odrekli onoga što su želeli. Radi se o kažnjavanju

    Ad 2. Kompenzaciona moć kao najvažniji izraz ima novčanu nagradu za učinjene usluge, tj. za potčinjavanje ekonomskim, političkim ili ličnim ciljevima drugih.

    Ad 2. I, na kraju, kondicionirana moć se ostvaruje tako što se menjaju uverenja (ili verovanja) onih koje “treba” potčiniti. Uveravanje, školovanje, društveno opredeljenje, takođe motivišu pojedinca da se potčini volji drugog pojedinca, ili grupi, ili političkom režimu. Kondicionirana moć, mnogo više nego kondigna i kompenzaciona, ima središnje mesto u funkcionisanju politike i ekonomije (šire u: John Kenneth Galbraith, The Anatomy of Power).

    Međutim, prevelika lična zaokupljenost vlašću, lucidno upozorava Luis Mamford (Lewis Mumford, 1895-1990), oduvek je bila sumnjiva psihologu. Psiholog u ovome vidi skrivanje osećaja manje vrednosti, impotencije i teskobe. „Kad se ta tendencija udruži s neumjerenom ambicijom, nekontroliranim neprijateljstvom (…), te s gubitkom svakog osjećaja za vlastita (…) ograničenja, što sve dovodi do ‘manije veličine’, tada pred sobom imamo tipični sindrom paranoje, jednog od psihičkih stanja s kojim je najteže izaći na kraj“ (u: Lewis Mumford, Mit o mašini, prva knjiga).

    U našem slučaju, vladar, koji se i sam, uz udvoričko i javno laskanje nomeklature, preporučuje „narodu“ za ulogu mitskog junaka, afirmiše ideologiju zasnovanu na prerađenim mitovima na takav način da je ona često postavljena iznad zakona, čak i onih koje on sam donosi. Upravo iz te ideologije, misli on, niče njegova volja – kao pravo, a, u suštini, protiv pravde. Uostalom, kao što kaže Mefisto studentu, željnom znanja, a u nameri da mu omrzne svako sistematsko znanje, a zatim da mu omrzne i pravda kaže:

    1970 – (…) Nasleđuju se zakoni i prava

    Kao neka večita bolest;

    Vuku se od kolena do kolena

    1975 – I pomiču se polako s mesta na mesto.

    Razum postaje besmislica, dobročinstvo muka (…)

    (u: Gete, Faust)

    Slikajući lik apsolutiste, Karl Vitfogel upozorava: „Vladar je najuzvišeniji i zbog toga onaj kome se najviše zavidi. Među onima koji su mu bliski uvijek ima takvih koji bi željeli zauzeti njegovo mjesto. A kako ustavno i mirno smjenjivanje ne dolazi u obzir, takva promjena zahtijeva jedno i samo jedno: fizičku likvidaciju. Mudar vladar ne vjeruje nikome.“ Ova istina, rekosmo već, nije od juče. Priroda autoritarne, totalitarne vlasti je uvek ista.

    Evo dva, nasumice izabrana, primera koji ukazuju na istorodnu prirodu apsolutističkih vladalaca – od drevnog Egipta, pa do modernih vremena. Vidimo da sva njihova silovitost počiva na malom, usamljenom i uplašenom čoveku.  U egipatskim papirusima je zapisan savet koji faraon treba da dâ sinu: „Drži se daleko od onih koji su ti potčinjeni da se ne dogodi užas o kome i ne pomišljaš. Ne približavaj im se u svojoj usamljenosti. Ne puštaj nikoga u svoje srce kao brata i nemaj prijatelja. Čak i kad spavaš ostani čuvar svoga srca, jer niko nema pristalice na dan nesreće“ (John Wilson, Proverbs and Precepts: Egyptian Instructions).

    I drugi primer. „Sva moguća osećanja bila su ugašena u Lenjinu, koga njegovo ledeno i asketsko držanje upadlj­ivo odvaja od tradicionalnog opuštenog drugarstva inteligencije i njenog ubeđenja da su osećanja nerazmrsiv deo misaonog procesa (…). Lenjin je, izgleda, stekao mržnju prema maglovitosti, sentimentalnosti i – iznad svega – nedejstvenosti aristokratske inteligencije.“ (u: Bilington).Zato Vladimir Iljič Lenjin (Владимир Ильич Ульянов Ленин, 1870-1924) jetko izriče osudu inteligenciji, izbacujući je iz velikog posla „izgradnje budućnosti“: „Revolucionarne snage = proletarijat i seljaštvo (seljaštvo, kao glavni predstavnik revolucionarne sitne buržoazije); ništavnost revolucionarnog značaja inteligencije (kurziv – мој)“ (Владимир И. Ленин, Победоносная револуция). Imajući na umu Vitfogelovo objašnjenje, čitamo redove koje, početkom ovog stoleća, ispisuje Lav Trocki (Лев Давидович Бронштeйн Трoцкий, 1879-1940) o opasnosti koju sobom nosi moderna despotija: „Partijska organizacija (stranačka klika) prvo preuzima ulogu partije kao celine; zatim Centralni komitet preuzima ulogu organizacije, i, napokon, jedan jedini ‚diktator‘ preuzima ulogu Centralnog komiteta“ (Λев Троцкий, Наши политические задачи).

    Dugi hod usamljenih despota i diktatora kroz vekove, čiji se mit, po pravilu, krnji sa njihovim odlaskom sa vlasti, prepoznajemo i mi danas, jednako onako kako je Viljem Šekspir (William Shakespeare, 1564-1616) pisao o njihovoj prolaznosti:

    Za ime boga, sedimo, pričajmo

    Žalosne priče o smrti kraljeva.

    (…)

    U šupljoj kruni smrtne glave kralja

    Smrt ima dvor svoj. Tu sedi stara smrt,

    Ruga se kraljevstvu, kezi raskoši,

    Daje mu predaha da u kratkoj sceni

    Kraljuje, straši, ubija pogledom,

    Ispunjava ga taštom sujetom

    Da je to telo naše – taj zid nam života –

    Od tuča; a kad se zadovolji tim,

    Probuši najzad malom čiodom

    Zid njegovog zamka, i – zbogom, moj kralju!

    (u: Viljem Šekspir, Ričard drugi)

    A, evo kako Džonatan Svift (Jonathan Swift, 1667-1745) duhovito opisuje vlastodršca, vazda željnog da bude „veći“ no što jeste, veći i od samog sebe, u svojim Guliverovim putovanjima, jednoj od najboljih političkih satira u svetskoj istoriji književnosti. Liliputanski vladar se Guliveru, gostu svoje države, obraća kraljevskom ispravom na sledeći način: „GOLBASTO MOMAREM EVLAME GURDILO SHEFIN MULLY ULLY GUE, svemoćni car liliputanski, radost i trepet svemira, kojemu se država prostire pet tisuća blustruga (po prilici dvanaest milja uokolo) do kraja kugle zemaljske; vladar svim vladarima, veći od sinova čovječjih; kojemu noge dopiru do središta zemlje, a glava mu se dodiruje sunca; na čiji mig vladarima zemaljskim dršću koljena; ljubak kao proljeće, ugodan kao ljeto, rodan kao jesen, strahovit kao zima.“

    Na koncu- napisah ovih nekoliko reči u nameri da pozovem čitaoca da porazmisli i o sopstvenom mestu u ovoj zemlji na čijem tronu sedi današnji vladar.

    (Autor je profesor sociologije Univerziteta u Beogradu u penziji)

    POSTAVI KOMENTAR

    молимо унесите свој коментар!
    овдје унесите своје име

    Slični tekstovi