Ovih dana, posle prvog prvog udara straha u suočenju sa novom epidemijom, ljudi pokušavaju da dokuče budućnost posle bolesti. Jedni su uvereni u to da više ništa neće biti isto. Drugi sumnjaju u to da će se išta promeniti. Unekoliko sam bliži onima koji tvrde da do promene neće doći. Ali, nekako na osebujan način, mislim da su i oni prvi u pravu. Dakle, priroda poretka se neće promeniti. No, kako se neće promeniti?
Poredak će ostati isti, s tim da će on još tvrđe okoštati, produbiće se postojeće antinomije. U tom pogledu se slažem školom mišljenja koja predviđa promenu.
I pre epidemije je došlo do jačanja suverenističkih ideja i pokreta. Suverenizam je jedna od reakcija na krize i teške posledice neoliberalne globalizacije. Suverinisti preporučuju jačanje suvereniteta sopstvenih nacionalnih zajednica i sopstvenih država. Suverenisti s jakim razlogom kritikuju pogubne posledice modernog kapitalizma (kome se tepa, manje-više, neutralnim pojmom „neoliberalizam“). Ta kritika počiva na pretpostavci jačanja autokratije, zanemarivanja (ionako instrumentalizovane) demokratije, unutargrupne mobilizacije, oligarhijske uzurpacije vlasti, proliferacije kiča i centzure u sferi masovne kulture, posebno u medijima… Setimo se upozorenja davnog Gintera Andersona: „A zašto je baš razonoda uspešna? Zato što je razonoda teror. A zašto je ona to? Zato što nas totalno razoružava.“…
Zamah suverenista u njihovoj kritici neoliberalizma neće biti plodonosan sa stanovišta običnog čoveka. Običnog čoveka koji sada prihvata autarhiju kao spas – na svoju štetu. Jer, svet je globalizovan, bez obzira na suverenističke tendencije. Tačnije, globalizovan je kapitalizam. Suverenizam, u sudaru sa multinacionalnim kapitalom, ostaje tek prazan ideologem. Evo zašto. Jasno ne kažu za šta su, osim da su „protiv neoliberalizma“, a, istovremeno, u bîti nisu protiv kapitalizma. Za socijalizam, pretpostsavljamo, nikako nisu. Da li su za nacionalni kapitalizam – nacionalkapitalizam, nacionalsocijalizam, nacionalkorporativizam, etatizam…? Kapitalizam nije kapitalizam ukoliko nije mundijalan. Kolonijalizam, nacionalizam i rasizam su tvorevine kapitalizma. eksploatacija je tvorevina kapitalizma. Konačno, moderna globalizacija je samo drugo ime za kapitalizam. Kapitalizam u jednoj državi, naprosto, nije moguć. Na ideološkom planu (na stvarnosnom – ne) ovo su pokušale neke autokratije i diktature da ostvare u prvoj polovini minulog stoleća. Taj naum je satro, bezmalo, sto miliona ljudskih života. je već bio na delu u vidu nacionalsocijalizma. Jure za vlastitim repom. Bojim se da nastupa još jedna epoha smrti gladijatora.
Uistinu, suverenizam nije moćna alternativa vladajućoj sili u savremenom svetu – multinacionalnom (naročito, finansijskom) kapitalu. Multinacionalni kapital, u poslednjoj instanci, vlada najjačim argumentom – argumentom sile. Rečju, vojnim formacijama će uvek upravljati kapital (i to multinacionalni) i to preko svojih državnih administracija, a ne razdragani i, svojom „važnom“ ulogom, ushićeni i birokratizovani „civili“. Nije zgoreg dodati – „demokratska“ „kontrola“ vojske podrazumeva i pristojnu sinekuru. Za privid „demokratičnosti“ i za poslušnost. Drugim rečima, danas je, više nego pre, ogoljena prava slika multinacionalnog kapitala. Multinacionalni kapital će, ili otvoreno proizvoditi sredstva za ratna razaranja i za ubijanje, ili će to činiti prikrivenom podrškom onim snagama koje, zauzvrat, mogu i žele da pruže „dobre usluge“ za monopolsko „razvijanje i napredovanje biznisa“.
Pa zar kapital (u svom biću) nema internacionalni karakter? Zar multinacionalni kapital nije internacionala kapitala? To je srž liberalno-kapitalističke strategije: kapital je mundijalan, ali, zato, radnička klasa mora biti nacionalno lokalna. Ako idemo do kraja, onda: kapitalizam je, na svetskom planu, (bez obzira na međusobnu „žustru“ konkurenciju) iznutra solidaran, jer sam sebe neće dokinuti. Radničkoj klasi je onemogućeno da (poput kapitalizma) bude iznutra solidarna. Da bi to bilo ostvarivo, u pogon su stavljeni propagandni konstrukti: a) solidarizam i internacionalizam su ideološki ostaci iz vremena „komunističkih diktatura“; b) nacija (etnos) je jedino istinsko rodno mesto čovekovo (te, onda, i radnikovo); c) bliži mi je poslodavac koji pripada „mojoj veri i mojoj naciji“, no radnik koji pripada „tuđoj veri i naciji“, iako, u životnom, društvenom, egzistencijalnom smislu, radnik i krupni poslodavac iz iste nacionalno-verske zajednice skoro ništa zajedničko nemaju.
I, ovde je zatvoren krug. Budimo, sa puno razloga cinični – među kapitalistima (zanimljivo, isto važi i za kriminalce) vlada nerazrušivo, nesalovo međuetničko, međukonfesionalno… bratstvo-jedinstvo. Todor Kuljić tačno primećuje: „Dok multinacionalni kapital udruživanjem osvaja tržišta, udruživanje levice na međunarodnom nivou jeste uslov socijalnog oslobađanja.“
Otuda je moguća (i nužna) sumorna stvarnost da Srbija, koja se, raspadom Jugoslavije, strmoglavila u ambis u kome obitavaju nerazvijene zemlje, ograncima multinacionalnih kompanija, koje otvaraju montažne pogone u Srbiji, plaća za njihovo poslovanje u Srbiji. I pored grlate halabuke o sakralnosti tržišta, za ove kompanije u Srbiji ne važi ni jedan zakon tržišta. Jer, po definiciji, tržišna privreda podrazumeva sopstveno ulaganje, potpuno prihvatanje rizika na tržištu i sindikalni kompromis sa zaposlenima. U Srbiji ne vladaju „zakoni“ tržišta. Ruku na srce, ti „zakoni“ nikada nisu važili za multinacionalne kompanije u čijem interesu delaju sve države. Država, tako, nije ustanova koja pripada svem građanstvu. U njoj je građanstvo samo formalno-pravno ravnopravno – dakle, nikako nije klasno ravnopravno. Država nije garant ni radnih, ni sindikalnih prava.
Andraš Juhas je, u tekstu objavljenom na portalu „Mašina“, upozorio: „Vlada SAD je imala mogućnost da pravovremeno preduzme mere sprečavanja zaraze, da bude solidarna sa celim svetom i da svom stanovništvu obezbedi plaćeni kućni boravak. Ipak prva novčano teška mera koju je preduzela imala je za cilj da spasi tržište deonica. Takva odluka nije bila ni ekonomska nužnost, niti božija volja, već jedna politička odluka. Nedvosmisleno je jasno čiju je stranu zauzela vlada SAD.“ Tržišni fundamentalizam je quinta essentia poretka, a ne demokratija iz udžbenika i NVO kurseva. Dosadašnje iskustvo nas uči da je demokratija sve manje u saglasnosti sa pretpostavkom humaniteta. Taj pravac će se u „demokratskim“ ustanovama još doslednije pratiti. Kao što će urvina između prava i pravde biti još dublja i rušiće se (a ne graditi) mostovi preko nje.
To je moguće, prevashodno, i zbog starog režima nadređenosti i podređenosti. Volja nadređenog, koji je poslodavac, koji daje (nesigurnu) nadnicu, koji egzistencijalnom ucenom uređuje ponašanje sebi podređenih, je da podređeni budu u položaju atomizovanih (bezopasnih) grupica i pojedinaca. Zato je „prirodno“ u ovakvim okolnostima da se etnički identitet smatra istinitim, a radnički identitet je proglašen lažnim.
Verovatna konsekvenca. Posle(?) pandemije i pada privrede, preostalim oskudnim javnim sredstvima, oskudnijim nego pre, upravljaće elita vlasti (da upotrebim negdašnji izraz Rajta Milsa). Monopol redistribucije će ojačati vlast. Tirani će se rađati i neće se ni malo pomučiti i potruditi da budu tirani. Stvaraće ih iznudica i glad za dobrima. Ko bude držao magacine pod svojim ključem – imaće apsolutnu vlast. Lako će korumpirati one koji se nalaze u stanju egzuistencijalne iznudice. Opet Ginter Anders: „Kad moćnik ovlašćuje onoga ko je učinjen nemoćnim da nastupa nasilnički, onda ovaj to čini sa osećanjem da dela svojom voljom i svojom snagom.“ Većina ljudi je s gnušanjem odbacila utopiju. Na vrata im kuca negativna utopija. Virus je tek jedno njeno lice. Ostaje još, u suočenju sa ružnim licem antiutopije, varljiva nada. Svako od nas se nada da će preživeti nevolje (epidemije, ratovi, diktature…), a u dubini duše ne veruje ni sopstvenoj nadi.
Neko će reći da je ova razorna pandemija odgovorm prirode na besomučan atak savremene civilizacije na prirodu. Možda, jer taj atak na prirodu je posledica ideološki skovanog sveta u kome se izobilje ostvaruje samo preko tržišta. „‚Savremeni nomadi‘, opremljeni automobilima, prikolicama, šatorima, portabl-televizorima, frižiderima, magnetofonima, gramofonima pa, čak, i klima-uređajima, postali su glob-troteri čiji se putevi ukrštaju na mnogobrojnim auto-stradama, izgubivši možda bilo kakav osećaj i spremnost za rizik. Preostala nam je, doduše, najveća od svih avantura: izgubiti dušu da bi se sva ova i druga, često zaista nepotrebna dobra stekla – i to po svaku cenu u bukvalnom smislu reči,“ napisao je onomad Miloš Ilić, a i Edgar Moren: „Ali život ne može sve da potroši, a potrošačko društvo ne može i neće moći sve da dâ. Ono i dajući uzima. Ono ne može ujedno dati i sigurnost i rizik, pružajući papuče – lišava nas pustolovine (kurziv – moj). Dajući nam sliku, oduzima nam sadržaj.
Masovna kultura fiktivno pruža sve ono što ne može praktično da se potroši. Ona je, tako, avantura života bez avantura, siromaštvo lagodnog života, lagodan život siromaha, zločin časnog oca porodice, otmenost neotmenih bića, surovost osetljivih duša, osetljivost neosetljivih…“. Bilo je, kako vidimo, poodavno rečenih upozorenja. Ali, kome? Svet je, prosto, nezainteresovano odmahivao rukom.
I desilo se u čistom, otvorenom vidu: Politička klasa se emancipovala (odvojila) od društva. Ali se društvo nije emancipovalo od nje, pa vapije za starateljstvom vlasti. A staratelj skupo, krvavo skupo naplaćuje svoje stareteljstvo.
I sada se pokazuje da je solidarnost jedini način svladavanja mundijalnih (epidemijskih) kriza. Kako to da je malena, siromašna i „o bože“ komunistička Kuba solidarna sa ljudima izvan granica Kube, poslala lekare u Italiju? A druge moćne države, ogoljeno demonstriraju svoj egoizam i nesolidarnost. Sada Italijani kliču kubanskim lekarima, a oni uzvaraćaju Italijanima drugarskim pozdravom „Hasta la Italia, siempre!“ Hoće li se Italijani i ostali svet, kada prođe nevolja, sećati ovog čovečnog gesta Kubanaca i njihovih lekara? Hoće li se svet sećati ovog velikog nauka o solidarnosti?
Sile oligarhije i autokratije su spremne na skok. Treba se pripremati za taj atak poželjnom konsekvencom – rađanjem paralelne stvarnosti. Emancipacijom dela društva od sada-i-ovde otuđenog, osamostaljenog političko-ekonomskog podsistema. Kako? To je tema novog razmatranja o tome kako graditi neautoritaran svet koji neće biti objektom tržišnog fundamentalizma, koji kreiraju moćni centri ideološke i finansijske moći. Zamisliti svet u kome će tržište biti mesto slobodne razmene, a solidarnost, konačno, nađena vrlina. Da, ukoliko je to, u doba razjarenog, slepog, gneva prirode pred eksploatacijom svih njenih dobara (od rudnih bogatstava, do ljudske egzistencije), uopšte više moguće.
Ako prilike budu dozvolile, pripremimo se za novo razmatranje o traganju za oskudnim preostalim mogućnostima. Jer, šta je čovek, ako nije biće mogućnosti?
(Autor je profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu u penziji)
