MARA: Ja ne znam, bogami, što si kog đavola i zapeo da ga načiniš doktorom filozofije.
ŽIVOTA: Što sam zapeo? Za njegovo sam dobro zapeo. Ne bi ti mene ni pitala kad bi znala koliko to vredi u životu. Ne kažem ja da filozofija vredi štogod, ne bih ja za nju dao ni pet para, jer ko će pametan još davati pare za maglu. Nije meni dakle stalo do toga da on bude filozof, ali mi je stalo do toga da metne pred svoje ime jedno dr.
MARA: Ne znam šta će mu to!
ŽIVOTA: Kako šta će mu? Misliš li ti da bi paun bio paun da nema rep? Niko ga ne bi ni pogledao. Ali, najzad, da ostavimo pauna, pa da uzmemo mene za primer. Što kažu, eto, dao mi Bog, zbrinut sam, imam koliko mi treba, je li? I poštuju me ljudi, ne mogu reći da me ne poštuju, ali kad bih imao kraj imena jedno dr, da vidiš gde bi mi bio kraj. Života Cvijović to još nije sve, svaki može da se zove Života Cvijović, ali kad bih se ja zvao dr Života Cvijović…
MARA: Taman, još ti to treba.
ŽIVOTA: Pa ne kažem ja da mi treba, ali Miloradu treba. Nije imao dara za školu i nije trpeo školu, pa taljigao tako iz razreda u razred. Odrastao, pa šta? Ako mu ne prikačiš jedno dr, ostaće niko i ništa. Dr je titula, Maro, a titula danas vrata otvara, a ne pamet.
Dijalog je ovo iz prvog čina, treće scene komedije u četiri čina “Dr” Branislava Nušića, originalno objavljene 1936, dakle, pre više od osam decenija. I ništa se, u međuvremenu, nije promenilo na “brdovitom Balkanu”. Samo što je do “titule koja otvara vrata (a ne pamet)” neuporedivo lakši put.
Ne treba više u poznate univerzitetske centre širom Evrope slati pametnu a siromašnu decu da vam obezbede titulu dr, dovoljno je imati brdo para i političku partiju iza (ili ispred) sebe), i naravno poznavanje modernih tehnologija, naročio “kopi-pejst” varijante. A, ako vam je tehnologija preveliki zalogaj, onda je dovoljno prošetati do tzv. “sega-mega” univerziteta.
Ovih dana, nakon godina čekanja “Godoa”, petoletku smo ugurali eeeej, stavljena je tačka na (još) jedan plagirani doktorat, čiji je potpisnik ni manje ni više nego ministar finansija u Vladi zemlje koja uporno ne uspeva, a nema ni neku specijalnu želju, da postane država. Nije, doduše, reč o “magli” zvanoj filozofija, veće o vrlo “konkretnom”, gotovo životnom pitanju sa naslovom “Kreiranje vrednosti kroz proces restrukturiranja i privatizacije – teorijske koncepcije i ostvareni rezultati u Eritreji, pardon, Srbiji”.
Odbor za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu, naime, stavio je tačku, odlučivši (jednoglasno) da je doktorska disertacija ministra finansija, Malog Siniše plagirana jer je on u delu svog doktorata doslovno preuzimao tekstove, odnosno cele pasuse iz tekstova drugih autora, bez navođenja njihovih imena. Time je BU ne samo “prodisao”, kako mnogi kažu, već je i skrenuo pažnju svom članu – Fakultetu organizacionih nauka, na kome je Mali Siniša i odbranio doktorsku tezu 2013, preinačivši odluku Nastavno-naučnog veća tog fakulteta, čija je Komisija samo mesec dana ranije utvrdila da je “samo” 6,97 odsto tog rada plagirano i da nema ni govora “neakademskom ponašanju” prilikom izrade doktorske disertacije.
Mali Siniša, koji je tih dana “slavio” svoj doktorat, sada tvrdi da zna koliko zna i da zna da to nije uradio, a to što nekome ova tema znači iz političkih razloga ne može ni da komentariše. Uostalom, zauzet je obrazlaganjem Predloga budžeta za 2020. godinu, a u konačnici, misli on, narod će to najbolje prosuditi, misleći valjda na dolazeće prolećne izbore. Jer, narod, kao što znamo, vlastodršce zanima samo u vreme izbora. Sve pre i posle njih nije bitno, i kad bi se oni pitali, ukinuli bi narod.
U tome Malog podržavaju, bar zasad, njegovi “vlasnici” – Broj jedan koga odluka BU nije iznenadila jer je “duboko politička” i osoba koja se izdaje za premijerku i “ne da Malog”, jer prepisujući Broja jedan, takođe “misli” da je odluka “politička”. O aferama koje su povremeno pratile bivšeg gradonačelnika Beograda a sada ministra finansija, ni reči. A i zašto bi? I višegodišnjem natezanju i pritezanju, sve odkad je Raša Karapandža, profesor Evropske škole za biznis sa sedištem u Nemačkoj, 2014. doveo u pitanje doktorat Malog, takođe nema mesta, iako bi se tu mogli pronaći debeli tragovi političkih pritisaka i manipulacija.
Na kraju, ponovićemo nekoliko napomena o plagijarizmu.
Plagijat (lat. plagere = oteti), označava čin prisvajanja ili kopiranja tuđeg pisanog, umetničkog ili drugog kreativnog rada kao svoj vlastiti, bilo delom ili u celini, bez navođenja izvornog autorstva ili izvornika.
U razvijenim zemljama, plagijat na području naučnog rada smatra se vrlo teškim etičkim prekršajem. O tome svedoči i činjenica da je 2011. ministar odbrane SR Nemačke, Karl-Teodor cu Gutenberg, nakon što je obznanjeno da je njegov doktorat s područja pravnih nauka zapravo plagijat, podneo ostavku. Nekoliko meseci kasnije, iste godine, Univerzitet u Hajdelbergu oduzelo je doktorsku titulu bivšoj potpredsednici Evropskog parlamenta Silvani Koh-Merin, nakon što je utvrđeno da je njezin doktorat zapravo plagijat čitavog niza naučnih radova, koje ona nije citirala. Ubrzo nakon toga otkriveno je da je i doktorat njenog liberalnog stranačkog kolege Jorga Kacimarkakisa takođe plagijat, pa je i njemu oduzeta doktorska titula. Nemačkoj ministarki obrazovanja Aneti Šavan, dve godine kasnije, oduzeta je titula doktora zbog plagiranja delova doktorske teze stare 33 godine…
I… jeste li čuli za njih u poslednje vreme?
Ili da priđemo bliže, kod svojih prvih komšija: “Živimo u nečasnom društvu i to mi daje mirnoću”, odgovorio je jedan pripadnik akademske zajednice svojim kolegama kad su ga suočili s dokazima da je plagirao magisterijum. No, kao da se ništa nije dogodilo. Nakon više od godinu dana plagijatoru nije oduzeta nečasno stečena titula. Taj primer, iznesen na tribini posvećenoj plagiranju koju je organizovao Forum za etičnost u znanosti i visokom obrazovanju u Zagrebu, mogući je pokazatelj kako se u hrvatskoj akademskoj zajednici doživljava prepisivanje.
Plagijarizam, inače, odavno nije tabu tema. Zato je i dobio svoj muzej – Museum Plagiarius, koji je 2007. otvoren u nemačkom gradu Solingenu. I, konačno, plagijarizam nije krivično delo, moralno je neprihvatljiv i sankcioniše se disciplinski, posebno u akademskim krugovima.
(Autor je urednik u dnevnom listu Danas)
