Ulicama glavog grada Čudne zemlje- koju neki nekritički nazivaju i državom, opet su se valjale na hiljade građana koji su protestvovali protiv Predsednika, njegove Stranke i njegove Vlasti.
Demonstranti su između ostalog tražili slobodne izbore, slobodne medije ili „svojih pet minuta“ na Radio televiziji Srbije- koju su neki od milja nazivali javnim servisom.
Predsednik- inače još čudniji od zemlje koju „vodi“, osiono je kazao je da mu ne pada na pamet da ispuni ovakve zahteve demonstranata. Posle svakog protesta on je sve jači, a opozicija sve slabija, jetko se naslađivao.
Podanike Čudne zemlje koji još uvek nisu izgubili sposobnost rasuđivanja još je više zabrinula činjenica da je opozicija imala bezmalo identične zahteve i 30 godina ranije. Vlast je i tada reagovala bahato, i – da, bila despotska.
I tada i 30 godina kasnije ona je imala samodržačkog i kriminalizovanog Predsednika i Vlast.
Iole sabrani podanici podsećali su da se Čudna zemlja 30 godina bavila i spornim položajem dela svoje teritorije, koju u Ustavu naziva Kosovom i Metohijom, a koju svojata i većinski narod koji tamo živi, nazivajući je Republikom Kosovo.
Nakon prvih „petljanja“ oko ovog pitanja počeli su i ratovi, koji se, kako su voleli da podsete istoričari, narodu Čudne zemlje ponavljaju svakih 50 godina.
Ona je poslednjih 30 godina živela i u gotovo istom sirotluku i grcala u problemima koji su se na početku Trećeg milenijuma nazivali centralizacijom, partokratijom, kriminalom, korupcijom…
Oni koji su voleli da se bave „rasčlanjivanjem“ Čudne zemlje umeli su da upozore da ona nikako da postane ono što juristi nazivaju pravnom državom, zasnovanom na redu i zakonu, sa odgovornom i nezavisnim policijom, tužilaštvom i sudstvom.
Takavi znalci su tvrdili da se ona stalno nalazi u takozvanom pretpolitičkom periodu, na spornom stupnju demokratskog razvoja i sa krhkim institucijama.
Dok su normalne zemlje brže ili sporije išle napred, Čudna zemlja je ostajala zarobljena u limbu- prostoru u kojem vreme drugačije teče ili stoji.
Ona je bila i još uvek jeste na putu koji je „ni tamo ni ovamo“.
Borislav Pekić, pisac i poznavalac Čudne zemlje, u svojim „Pismima iz tuđine“, umeo je da kaže da je limbo predeo između raja i pakla i da u njemu nema realnosti.
U limbu se ništa ne oseća, već postoji prazno i pusto proticanje bezličnog vremena. Bića u limbu nisu mrtva, ali ni živa, ni već sa one strane ni još sa ove.
– Ako zamislimo život u komi, znaćemo šta je život u limbu- pisao je umni literata.
Kako da Čudna zemlja izađe iz tog, komatoznog istorijskog gliba, pitanje je na koje ni najveći mudraci nisu uspeli da daju suvisli odgovor.
Znali su samo da je izlazak iz limba utoliko teži ukoliko je obitavanje u njemu duže.
Kada zarobljenost do-zla-boga dugo traje, limbo postaje usud.
(Autorka je novinarka dnevnog lista Danas)
