- Lidija Georgiev, šefica dopisništva RTS-a u Nišu, iako od svoje 16. godine ne živi Caribrodu, i sada se rado vraća u svoj rodni grad
- Drago mi je što moj sin voli da ide u Caribrod, kaže ona
- Georgieva smatra da bi u Bugarska u Nišu trebalo da otvori Bugarski centar, ali su joj zvaničnici Bugarske rekli da prvo mora da se otvori u prestici Srbije, a tek onda ispostava u njenom gradu
- Volela bih da moj sin može da uči bugarski jezik u Konzulatu Bugarske u Nišu ili u školi kroz dodatnu nastavu
Lidija Gergiev, dugogodišnja novinarka Radio televizije Srbije, sadašnja šefica dopisništva javnog servisa iz Niša, do svoje 16. godine je živela u Caribrodu, ali i dan-danas se često vraća u svoj rodni grad.
-Napustila sam Carobrod sa 16 godina, jer sam tada pohađala usmero obrazovanja, ali nisam htela da idem u školu koja u Caribrodu koja je imala samo smer fizike i mašinstva. Tražila sam smer kultura i javno informisanje. Tada je bio ukinut u Gimnaziji „Stevan Sremac“ u Nišu. Moji roditelji su hteli da idem u Niš, tu sam imala rođenu tetku i sestre. Međutim, ja sam otišla u Beograd, iako je pre toga sa roditeljima bilo dramatučno ubeđivanje. Izabrala školu koja se nalazi u centru, jer su moji pojmovi o Beogradu bili na osnovu poseta rođacima i ekskurzija. Ta škola je bila u centru u Aberdarevoj ulici na Tašmajdana, Peta beogradska, pored RTS-a. Tako se i eto desilo da radim na RTS, prosto je bilo suđeno da se opredelimna tu stranu. Otišla sam na Pravni fakultet, logičan sled stvari, ali sam još u toku studiranja počela da radim na Radio indeksu. Još tada nisam imala nameru da se vratim u Caribrod- priča Georgiev.
Međutim, tih 90-ih godina mladu novinarku je iscrpla kriza i težak život u prestonici Srbije, te je odlučila da se vrati u svoj rodni Caribrod.
-Radila sam u RTV Caribrod jer mi je bilo zanimljivo da radim kao novinar. U isto vreme sam glumila u amaterskom pozorištu, čak sam dve uloge imala u Pirotskom poziorištu. Prelazak u Niš je ne moja direktna odluka, već je je to sled slučajnosti. TV žurnal na bugarsko jeziku je ostao bez voditelja, zvali su pokojnog Dimitra Jotova, ali on nije hteo jer je bio u penziji. Ne znam kako su do mene došli. Onda sam skoro godinu bila na relaciji Niš- Caibrod, dolazila četvrtkom i petkom da radim emisiju. Primili su me, 1999. godine sam prešla u Nišu, ali je posle bombardobanje emisija ukinuta- priseća se novinarka.
Na naše pitanje zašto su tada mladi bugarske nacionalnosti uglavnom studirali u Srbiji, ona nema odgovor.
-Najviše se išlo u Beograd, većina iz Caribroda je išla u Beograd, nemam logično objašnjenje. Birala sam Beograd zbog srednje škole, inače bih došla bih u Niš, logično. Retko su išli u Bugarsku, vrlo retko. Sada na to utiče pozitivna diskriminacija Bugarske, tako da mladi iz Dimitrovgrada vrlo lako upisuju željene fakultete. Uglavnom ostaju u Bugarskoj, postoje ljudi koji je vrate i nađu posao. Najviše ostaju zato što u Sofiji postoji veliko tržište i velike firme, razvije IT sektor, krenu da rade po kol centrima, i počnu da zarađaju još dok studiraju. Vežu se za takav život, a Dimitrovgrad im je na 60 kilometara od Sofije-objašnjava ona.
Lidija ne zna da li bi dobro bilo da Srbija uvede pozitinu diskriminaciju za bugarsku nacionalnost.
-Možda ako želimo da zaustavi odliv mladih ljudi, da školuje svoje kadrove. U današnje vreme podsticaj sa nekom idejom za budućnost da se vrate u Dimitrovgad. Znam za slučaj dečka koji je završio veterinu u Bugarskoj, ali je došao i radi u Nišu-kaže ona.
Šefica dopisništva RTS iz Niša priča da je probleme sa nacionalnošću prevazišla još tokom školovanja u Beogradu.
-Kad smo bili pioniri, kad smo gajili bratstvo i jedinstvo, bili smo svesni da smo pripadnici bugarske nacionalne manjine. U to vreme u Dimitrovgrad su dolazili pripadnici svih manjina na festival. Prvo suočavanje sa nacionalnim identitetom je bilo kad su me u školi u Petoj beogradskoj gimnaziji pitali da li sam Srpkinja ili Bugarka. Pitala me profesorka, na osnovu mog prezimena. Zatečena sam bila tim pitanjem. Iza toga nisam imala neko suočavanje. Ovde su u nekom momentu, tokom bombardovanja, kad je Bugarska otvorila koridor za avione, neki ljudi govorili eto ovi tvoji. Čovek ne shvata to lično, koji su ovi moji, koliko su oni moji, kad 50 godina živim u Jugoslaviji i Srbiji. Generalizacije takve vrste, vezane za nacionalnosti su loše, kao Bugari vode bugarsku politiku i spremi su da zabiju nož u leđa- upozorava ona.
Georgieva smatra da Konzulat Republike Bugarske u Nišu nije ispunio njena očekivanja.
-Konzulat je otvoren 2001. godine, kad je Bugarska ušla u Evropsku uniju. Apslolutno nije ispunio moja očekivanja. On poziva Bugare u vreme velikih državnih praznika Bugarske. Samo jednom sam dobila poziv. Od konzulata sam očekivala mnogo više. Možda to zavisi od ličnosti koja je tu. Meni je bila mnogo zanimljiva priča o otvaranju Bugarskog kulturnog centra u Nišu, uvek sam pitala bugarske zvaničnike kad će ti biti. Ali uvek je bio odgovor prvo kulturni centar u glavnom gradu, posle ispostava u Nišu. Ovde ima toliko raloga- blizina, obromne mogućnosti kulturne razmene. Tu bi mogli da se zaposle mladi ljudi bugarske nacionalnosti, ali sam i sama maštala da tu radim, kad se umorim od novinarstva- iskrena je Lidija.
Ona kaže da su je posle 2000. godina zvali da se vrati u Caribrod i postane urednica na televiziji, ali da nije htela jer se tek bila preselila u Niš.
-Idem često u Dimitrovgtrad, majka mi je tamo, volim da idem, moj sin voli da ide, splet okolnosti i suprug je odatle. Moj sin kaže da mu je u Caribrodu sve lakše, ja tamo ima prihjatelje, volim da porodičmo tamo provodimo vikende jer je opišteniji život-priča Lidija.
Niš nema udruženje Bugara
Lidija Georgiev kaže da u Nišu ne postoji udruženje koje bi okupljalo Bugare.
-Možda je razlog jer ne postoji nostalgija. U Beogradu postoje dani i kafane, kad se okupljaju da razmene šta ima novo. Krivo mi je što Bugari imaju Agenciju za bugare u dijaspori, koja Bugarima koji žive van Bugarske nudi sjajne projekte, ali ih je najmanje u Srbiji i to u ovom delu. U Vojvodini žive Bugari katolici koji Bugari Palćeni. Oni su bežali od Turaka preko Rumunije, i naselili Banat, tu žive, ostali su zahvaljući Katoličnoj crkvi. To su mesta Belo Blato i Ivano. Ta agencija je slala iz Ministarstva prosvete bugarskog učitelja da im predaju bugarski jezik. Tamo šalju da uče jezik, a nikad nisu poslali u Niš. Možda je i do nas, koji smo ovde, nikad se nismo organizovali, tražili i uputili zahtev. Zašto bi bio problem da u konzulatu moje dete uči bugarski, ili da u jednoj školi dodatna nastava. Svi pomalo krivi-konstatuje ona.
