Kako kultivisati kulturu i umetnuti umetnost u zemlji na brdovitom Balkanu, koja je sve drugo samo država nije? Pitanje nije vredno milion dolara već 0,72 odsto ukupnog budžeta Republike Srbije, što bi se, po rečima aktuelnog ministra kulture, Vladana Vukosavljevića, za tri-četiri godine moglo dovući do jednog (celog) procenta, što je preporuka Uneska, koji ocenjuje “da države za kulturu izdvajaju minimum JEDAN odsto budžeta, jer bez toga ne može biti napretka i održivog kulturnog razvoja”.
Elem, „Neophodni minimum izdvajanja za kulturu predviđen je Nacrtom strategije razvoja kulture Srbije od 2018. do 2028. i podrazumeva da se svake godine samo za kulturu bez informisanja izdvaja po 0,1 odsto više. Ukoliko bi se išlo tom dinamikom, Srbija bi za deset godina dostigla nivo od 1,5 odsto budžeta”, reče u jednom intervjuu Vukosavljević. Ali ne objasni zašto naslednica Nacrta strategije razvoja kulture Srbije od 2017. do 2027, još uvek nije postala Strategija razvoja kulture Srbije od 2018. do 2028, kao ni prethodna. A, po svemu sudeći, pre ćemo u Nacrt strategije razvoja kulture Srbije od 2019. do 2029, nego što ćemo konačno zakoračiti u Strategiju.
Ni reči o javnoj tajni da se, i onako jadna sredstva koja država izdvaja za organizacije u kulturi, tačnije veći deo tih sredstava, „netransparentnim procesima izbora komisija i njihovog rada, kao i direktnim mešanjem u donošenje odluka, izdvaja za organizacije koje se i ne bave kulturom“. Osim toga, u Asocijaciji Nezavisna kulturna scena Srbije ocenili su prošle godine da je rad vaninstitucionalnih aktera u kulturi koji funkcionišu van partijskog polja delovanja drastično ugrožen.
Postavljeno je tada i zanimljivo pitanje: „Ukoliko je situacija tako teška kao što ministar navodi, kako to da se za održavanje Dvorskog kompleksa (u Beogradu), u godini u kojoj član Krunskog kabineta postaje ministar, odjednom izdvaja duplo više sredstava nego prošle godine? Ukupno 68 miliona dinara, a nema novca za seriju projekata koji su prethodnih godina činili okosnicu savremene umetničke scene Srbije, doprineli saradnji u regionu i procesu evropskih integracija“?
Odgovor je bio više nego precizan- već sledeće godine za Dvorski kompleks izdvojeno je 100 miliona dinara.
No, da se vratimo, na početku postavljenom pitanju – kako kultivisati kulturu i umetnuti umetnost u zemlji na brdovitom Balkanu, koja je sve drugo samo država nije? U zemlji u kojoj njen predsednik krši njen najviši akt (postojanja) – Ustav, gotovo svakodnevno. U zemlji u kojoj je isti predsednik jedina mera rešenja bilo kog problema. U zemlji u kojoj se ministar postaje na osnovu, u najmanju ruku, sumnjivih diploma. U zemlji u kojoj je institucija tetke iz Kanade jača od svih stričeva i zakona. U zemlji u kojoj je članstvo u jednoj partiji uslov uslova da bi ste se iole bavili kreativnim razvojem. U zemlji u kojoj prva ministarka bez prekida talambasa o neizostavnoj obavezi da se uđe u razvijena IT društva (ne po Spilbergu), a kad konkretno zagazite u tu zemlju Nedođiju jasno vam je da smo još uvek na nivou deseterca, samo to više nije s kolena na koleno već s papira na papir. U zemlji… treba li još nabrajati?! A, riba i dalje od glave smrdi.
Dobro, nema Strategije, ali ima nagoveštaja da se ministru ljuja fotelja. I šta onda? Uhvati najbližu i najbržu varijantu da te pokolenja ne zapamte po nemoći. Obruši se na rijaliti – kao da zemlja koja nije država nije sama po sebi rijaliti. A onda, zaokret. Kulturno izlaženje iz polemike. Ne zna se je li po preporuci odozgo ili… Ah, ne daj(te) se ministre?
Ako ništa, ugurajte nas u obećani ćiričični fašizam. Proterajte latinicu. Proterajte strane agenture koje kvare naš, tako jedinstveni jezik. Vratite glagoljicu. Izbacite turcizme, germanizme… izbacite sve što nije starije od Vinčanske kulture. To nam dugujete. Pa Srbi uporno gaze po tom tlu.Ali, vratimo se ministrovim mislima koje prethode strahu od letenja (s pozicije).
„Izdvajanja za kulturu u jednoj državi moraju da idu do maksimuma datih mogućnosti. Kultura ne sme da bude pastorče budžeta. To je globalno ustanovljen princip i svako odstupanje dovodi u pitanje kulturni razvoj“, rekao je Vukosavljević u intervjuu, dve godine nakon što je preuzeo dizgine u Ministarstvu kulture i informisanja Republike Srbije. On je, tada, dodao da je optimista po tom pitanju, da su pokrenuti brojni procesi i da je primetno postojanje političke volje. Prema njegovim rečima, u ispunjavanju zacrtanog cilja pomoći će i Strategija razvoja kulture čiji je nacrt ministarstvo završilo, a koji sada čeka da se nađe pred Vladom i Skupštinom. Srbija je što se tiče strategije “već u fazi docnje”, rekao je on i dodao da će se između ostalog njenim usvajanjem stvoriti sistem trajne opredeljenosti a ne dobre volje za razvoj kulture. „Nisam zadovoljan što Nacrt još nije u Skupštini“, rekao je Vukosavljević i dodao da objašnjenje za to leži u velikoj zakonodavnoj aktivnosti svih ministarstava. Vukosavljević je rekao da ne bi mogao da ukaže na neku posebnu neuralgičnu tačku u oblasti kulture, ali je dodao da bi, kad bi morao, to upravo bila izdvajanja iz budžeta i kašnjenje sa usvajanjem nacionalne strategije jer je Srbija jedna od retkih zemalja u Evropi koja je još nema.
Šta bi nekoliko meseci kasnije? Skupština se bavi Sporazumom o očuvanju afričko-evroazijskih migratornih ptica vodenih staništa. Pred poslanicima je i vrlo odgovoran zadatak potvrđivanja Okvirne konvencije o zaštiti i održivom razvoju Karpata, kao i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o očuvanju populacija slepih miševa u Evropi. Ej!
Rijaliti nas je preselio u ozbiljnije vode održanja gole SNS-vlasti. Koga briga za Strategiju razvoja kulture, kad Kosovo gori. Doduše ne u Skupštini koja ima preča posla, kao što rekosmo. Uostalom, otvorili smo (ponovo) Narodni i Muzej savremene umetnosti. Malo li je na ovu skupoću.
Realno, ajmo da maštamo o Strategiji razvoja kulture Srbije od 2020. do 2030. Okrugle su cifre, ima neke simbolike u njima.
(Autor je urednik u dnevnom listu Danas)
