Vanredno stanje koje je uvedeno zbog pandemije korone, meni i nije drastično promenilo život. Kuća mi je ionako bila radno mesto poslednjih godina. Nedostaju prijatelji i rodjaci, ali postoje telefoni, društvene mreže…
Razmišljam ovih dana, dok se striktno pridržavam pravila koje je propisala Svetska zdravstvena organizacija, šta su sve deca rodjena 90-tih na ovim prostorima morala da prežive.
Kad su se rađali, bili smo pod sankcijama a inflacija je bila najveća na svetu. Mleko je u samoposluzi odmerivao čika u plavom radničkom mantilu. Za celu inženjersku platu mogla je da se kupi kutija griza od 250 grama. Benzin se kupovao na flaše, cigarete ispod ruke, a beli uštirkani stolnjak (porodično nasledje) postavljan je kad se otvarala konzerva paštete ili mesnog nareska. Strašno vreme, ne ponovilo se…
Potom je usledilo bombardovanje. Krili smo se po podrumima, brinuli o bližnjima najbolje što smo znali i umeli. Ja sam svojoj deci besomučno emitovala crtane filmove. U najbližem video klubu smo bili najrevnosniji članovi. Jedan televizor sa video rekorderom za njih, jedan za mene. Na mojem su bile samo vesti. Dobre i loše sirene, paljenje guma oko mostova, povremeni dolasci oca sa ratišta i Lion King su njihove uspomene na to doba.
Ponovo je vanredno stanje. Moja deca su mladi ljudi koji razmišljaju svojom glavom. Ne moram da im pričam ništa. Sve znaju i bolje od nas. Nadam se da će moći da nastave tamo gde su stali i kad se ovo čudo završi. Ubeđena sam da će uspeti da se prilagode novim uslovima i da neće odustati od zacrtanih životnih ciljeva. Zato što su mladi, pametni i zato što su navikli da se snalaze u nesvakidašnjim uslovima.
I da u svakom, i najgorem trenutku pronadju neku iskru lepog.
(Autorka je novinarka)
Taman je mantra. “ Pali brate, tamo je sve uređeno, ko izađe nek ugasi svetlo“ – došla, do belog usijanja i sad?
Kriza i iskušenje, boginje Evrope u koju je bilo sramota živeti u Srbiji, a ne kleti se.
Plima, što kupljenih što ne kupljenih diploma, magistara doktora, koji relano i konkretno ništa ne umeju da rade, osim da sanjare o toj uređenoj Evropi koja čeka na njih.
Mi smo na ispitu.
Očigledno stare navike neće moći da se prmenjuju u novo, još neispitano vreme