foto: privatna arhiva

Vanredno stanje koje je uvedeno zbog pandemije korone, meni i nije drastično promenilo život. Kuća mi je ionako bila radno mesto poslednjih godina. Nedostaju prijatelji i rodjaci, ali postoje telefoni, društvene mreže…

Razmišljam ovih dana, dok se striktno pridržavam pravila koje je propisala Svetska zdravstvena organizacija, šta su sve deca rodjena 90-tih na ovim prostorima morala da prežive.

Kad su se rađali, bili smo pod sankcijama a inflacija je bila najveća na svetu. Mleko je u samoposluzi odmerivao čika u plavom radničkom mantilu.  Za celu inženjersku platu mogla je da se kupi kutija griza od 250 grama. Benzin se kupovao na flaše, cigarete ispod ruke, a beli uštirkani stolnjak (porodično nasledje) postavljan je kad se otvarala konzerva paštete ili mesnog nareska. Strašno vreme, ne ponovilo se…

Potom je usledilo bombardovanje. Krili smo se po podrumima, brinuli o bližnjima najbolje što smo znali i umeli. Ja sam svojoj deci besomučno emitovala crtane filmove. U najbližem video klubu smo bili najrevnosniji članovi. Jedan televizor sa video rekorderom za njih, jedan za mene. Na mojem su bile samo vesti. Dobre i loše sirene, paljenje guma oko mostova, povremeni dolasci oca sa ratišta i Lion King su njihove uspomene na to doba.

Ponovo je vanredno stanje. Moja deca su mladi ljudi koji razmišljaju svojom glavom. Ne moram da im pričam ništa. Sve znaju i bolje od nas. Nadam se da će moći da nastave tamo gde su stali  i kad se ovo čudo završi. Ubeđena sam da će uspeti da se prilagode novim uslovima i da neće odustati od zacrtanih životnih ciljeva. Zato što su mladi, pametni i zato što su navikli da se snalaze u nesvakidašnjim uslovima.

I da u svakom, i najgorem trenutku pronadju neku iskru lepog.

(Autorka je novinarka)

1 komentar

  1. Taman je mantra. “ Pali brate, tamo je sve uređeno, ko izađe nek ugasi svetlo“ – došla, do belog usijanja i sad?
    Kriza i iskušenje, boginje Evrope u koju je bilo sramota živeti u Srbiji, a ne kleti se.
    Plima, što kupljenih što ne kupljenih diploma, magistara doktora, koji relano i konkretno ništa ne umeju da rade, osim da sanjare o toj uređenoj Evropi koja čeka na njih.
    Mi smo na ispitu.
    Očigledno stare navike neće moći da se prmenjuju u novo, još neispitano vreme

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here