foto: privatna arhiva

Š. Ako ‘’svi ljudi rađaju se slobodni’’, zašto, zašto, zašto ‘’žive u okovima’’? Ako ‘’većina ljudi umire pre no što se rodi’’, ‘’u stanju samoskrivljene nezrelosti’’, ergo, pre no što upotrebe svoj um, ergo, pre no što iskušaju najviše, najdragocenije, božanstvene dispozicije, um i slobodu, da, divotu i užas slobode, život dostojan čoveka – zašto, zašto, zašto? Svaki čovek je obdaren svim  darovima, niko ne iskuša sve a neki iskušaju samo one niže,   najniže.  Zašto je najmudriji smrtnik osuđen da ispije otrov osude mnjenja samo zato što je slobodno ispitivao ergo filosofirao? Zašto je ispio otrov a odbio da mu ponište kaznu – ergo da ‘’živi kao sav normalan svet’’ , to jest kao oni koji su ga osudili na smrt – pod uslovom da se liši filosofiranja? Zašto je verovao i tako živeo da je celina žvljenja jedina granica ispitivanja ergo filosofiranja?  Poslednja mu  želja  i nada bi da bar u Hadu postoji sloboda ispitivanja. Zašto je spaljen na lomači mislilac, tvorac dela Entuzijazam slobodnog mišljenja? Zašto je ekskomuniciran Spinoza, autor besmrtnog dela – Etika? Niko  nije tako sistematski argumentovano  branio slobodu mišljenja i govora kao Spinoza u Teološko-političkom traktatu. Filosofi tumači Spinozine Etike nikako da raspetljaju Spinozin Gordijev čvor odnosa nužnosti i slobode ali to je njihov probem a ne Spinozin.  Um i Sloboda/Pitanje su ono po čemu čovek je čovek, bezuslovni uslov mogućnosti življenja na način dostojan čoveka, bezuslovni uslov mišljenja i govora, filosofiranja, stvaranja. Sloboda i strah, sloboda i moć, ljubav i strah se isključuju.  Rođeni iz ljubavi rađaju iz ljubavi, ljubopitljivi, pitaju il ne žive, kako pitaš/ljubiš tako živiš, kakva erotologija takva je kultura, civilizacija. Sloboda jeste ili nije, apsolutna, neograničena, nema slobode ’’u vazni’’ ili u granicama Prokrustovog neumnog izuma. Istina, u tamnici, čekajući izvršitelja smrtne kazne nad njim, Antonio Gramši u okovima tvrdi da je slobodniji od svog naoružanog čuvara. Merenjem nemerljivim idealom i idejom slobode može biti da je svaki slobodni građanin Atine bio rob u odnosu na slobodu jednog jedinog Atinjanina – Diogena iz Bureta. Slobodu niko nikome ne može ni pokloniti niti oduzeti, no, kada je reč o eksternim ograničenjima, pitam se pitam,  ima li slobode u ’’Ehinoj crnoj kutiji’’ ili u ovoj ’’Medijskoj kutiji’’? Poštovanoj Zorici Miladinović zahvalan sam na srdačnom i lijepom načinu postavljanja pitanja da li želim i da  li hoću da nažvrljam  jednu žvrlju-brlju –  kolumnu za MK?  Ja  pišem ovo što i  kako pišem, može biti da je ovo kriptonagovor na filosofiju? Nikada ne potcenjujem čitaoce, zato sam protiv tobožnje popularizacije nauke i filosofije simplifikacijom do stupnja banalizacije, i u egzoteričkim tekstovima (za najširi auditorijum) postoji donja dopustiva granica pojednostavljivanja složenih problema a ona ne sme biti u pod-nožicama, na nivou žablje perspektive. ’’Domaće ptice’’ nisu  mera za Albatrosa. Nije tačno da je čovek  ’’ptica bez krila’’, čovek je ljubopitljiva, čudna, najčudnija ptica, čovekova mašta, čovekova misao i jezik to su naša krila,  moćnija od krila svih ptica, možemo uzdići se do samog Vrha, apsolutno slobodni i od prostora i od vremena i od ovoga sveta.  Ne zavisi od moje volje da li će tekst biti objavljen, jedini uslov je objaviti tekst bez cenzure. Imam veoma neprijatna iskustva objavljivanja nekih mojih tekstova u nekim novinama i časopisima. Dakako da imam poverenje u Borkinju za slobodu mišljenja i govora.

A. Svet bez filosofije i flosofa je najgori mogući svet. Da, i antifilosofija je filosofija ali najgora moguća filosofija (Aristotel). Platon u Državi postavlja pitanje Zašto je filosofija izašla na rđav glas? Nakon sistematskog ispitivanja Platon veli i to da niko tako ne kompromituje filosofiju kao oni koji se božem bave filosofijom, dakle ’’filosofi’’, oni koji uveravaju sebe i druge da su filosofi, čak, ne samo da su ljubitelji mudrosti, oni koji znaju da ne znaju, već da su mudraci, sveznalice, zbilja liče na mudrace – sofisti. U odsustvu Odiseja, kao na ’’kuću udovice’’ nasrću Penelopini prosci, i kriminalci i zločinci tek izašli iz zatvora i oni kojima je mesto u zatvoru, i mizantropi i mizolozi, filodoksi, strašću divljeg vepra vlastoljubivi vlastodržci ili pretendenti na vlast, bogatstvo, slavu, …

R. Da, filosofiju kompromituju ’’filosofi’’, nauku ’’naučnici’’, umetnost ’’umetnici’’, religiju ’’vernici’’ i ’’sveštenici’’, mit mitomani, struku ’’stručnjaci’’, ekonomiju ’’ekonomisti’’, pravo i pravosuđe ’’pravnici’’, ’’sudije’’ i ’’advokati’’, Hipokratove učenike ’’Hipokratovi učenici’’, učitelje, nastavnike i profesore ’’učitelji’’, ’’nastavnici’’ i ’’profesori’’, akademije ’’akademici’’, arhitekturu ’’arhitekte’’, građevinare ’’građevinari’’, novinare ’’novinari’’, da, ’’informeri’’, policiju ’’policajci’’, vojsku ’’vojnici’’ i ’’starešine’’, ’’komandanti’’ i ’’vrhovni komandant’’, državu ’’državnici’’ i ’’državljani’’, vlast vlastodržci, parlament ’’parlamentaraci’’, politiku ’’političari’’, trgovinu ’’trgovci’’, berbere ’’berberi’’, …, prijateljstvo ’’prijatelji’’, ljubav ’’ljubavnici’’, slobodu ’’liberali’’, jednakost egalitaristi, bratstvo ’’braća’’, demokratiju ’’demokrate’’, socijalizam ’’socijaliti’’, ideju komunizma ’’komunisti’’, revoluciju ’’revolucionari’’,  istinu ’’istinoljubci’’, pravdu ’’pravdoljubci’’, dobrotu ’’dobrice’’, moral moralisti, narod narodnjaci (demagozi su najgori neprijatelji naroda), naciju nacionalisti (u rasponu od nacionalnog romantizma do Frankeštajnovih čudovišta fašizma i nacizma – nema benignog nacionalizma), tradiciju tradicionalisti (’’čuvari svetinja’’ sve svetinje izvrgnu u stubove sramote), građane malograđani, proletere lumpenproleri, birače ’’birači’’… Sve to su samo fusnotice, korolarije trans-temporalnog i trans-mundanog dela svevremenog, besmrtnog Heraklita, Heraklitove ’’večno žive vatre koja se s merom pali i gasi’’.

l. Neznatna su sva čudesna dela čudesno hrabrih: Herakla, Tezeja, Odiseja, Ahila u odnosu na dela Sokrata, Platona i Aristotela, dakako, i filosofa pre i posle ova tri filosofa ’’učitelja ljudskog roda’’ (Hegel, Gete). Mojsije je izveo Jevreje iz Egipta a Sokrat, Platon i Aristotel ’’izvode’’ (ne vodeći ikoga kao vođe sledbenike) ljudski rod iz Pećine mnjenja, Pećine senki znanja, istine, pravde i lepote,  raskidaju viševekovne, polimilenijumske okove zatočenika zabluda, predrasuda, dogmi, verovanja da je senka stvarnija od stvarnosti, da su lažne vrednosti vrednije od istinskih vrednosti. ’’Izvode’’ (učenjem odučavanjem) na svetlost svetliju i lepšu od svetlosti Sunca. Vitgenštajn jezikom cinika Diogena veli da je smisao filosofije da muhama pokaže izlaz iz flaše. Jedan ’’svemogući’’ Aleksandar je poželeo da ispuni jednu želju Diogenu, ’’tupavom i glupavom’’ ’’Zevsovom psu’’, Diogenova jedna jedina želja bejaše: Aleksandre, ne zaklanjaj mi Sunce! Onaj koji je usred bela dana fenjerom  tražio čoveka, Diogen, bio je inspiracija i Ničeovom stvaranju jednog lika, u knjizi za svakoga i ni za koga, to je lik raspamećenog uvidom u stanje sveta  i čoveka, (jedino još deca i ludaci postavljaju istinska pitanja i istinu zbore zš  lagati ne znaju),  to je Onaj koji saopštava svetu da Bog je mrtav. Ako je Bog tvorac sveta i čoveka a nema čoveka, konkluzivno sledi da nema ni Boga.  Preživeli logoraš Aušvica, autor knige Zar je to čovek?, Primo Levi, pita se: Ako je Aušvic stvarnost, zar  Bog postoji?! Svo svoje razumijevanje erosa, etosa i estezisa,  svo znanje i umijeće logosa, Platon je posvetio stvaranju intelektualne hipersenzibilne mreže e da bi ulovio neulovljivog sofistu (vidi delo Sofist, i ina) koji se – brbljiv i prevrtljiv, doksofil ili filodoks – uvek skriva u mraku neznanja iliti prividnog znanja. Reč ’’retorka’’ kod Sokrata/Platona ima isključivo negativno, pežorativno značenje zbog drastične zloupotrebe te reči. Tek je Aristotel spasio smisao te reči, osnivač i Retorike i Logike i Poetike i Etike.

U. Uvek iznova i retorika je izlazila na rđav glas, i topika i dijalektika i eristika. Istina, nema te reči koja nije kompromitovana a najkompromitovanija je reč čovek, čovek: divota i užas ovoga sveta, i najbolje i najgore biće. Često se pitam da li su neki koji su stekli viša i najviša zvanja znanja išta drugo učili i naučili sem što su učili baš tu retoriku, topiku, dijalektiku, eristiku, koje su tako često izlazile na rđav glas.  Verovatno da su pogrešno razumeli i naslov i sadržaj Šopenhauerove kniige Eristička dijalektika ili kako biti uvek u pravu.  Aleksandar Vučić hvali se da je bio student, čak, odličan student Pravnog fakulteta u Beogradu. Na osnovu svega javno izrečenog i napisanog pitam se kako je položio bilo koji kolokvijum ili je zaboravio sve što je ikada učio i naučio ili nezavisno od znanja i obrazovanja namerno krivotvori sve čega se dotakne. Mitoman citatoman, najčešće sebe citira/varira  ponavljajući se  bez početka i bez kraja, a ne razume ni druge ni sebe. Autor vlastite vlasti vlastite mišolovke sam upada u vlastitu mišolovku.

B. Pojmovi su od dijamanta i platine čvršće hipersenzibilne intelektualne tvorevine a ne cepanice ni pendreci ni ’’svilen gajtan’’, božanstveno nadigravanje argumentima nije ni kamenovanje ni granatiranje, logički mač nije kama, ni otrovna ’’ne-reč od koje čovek nikako da se izleči’’. Platon u Fedru tvrdi da neuporedivo opasnije lažu, bolje skrivaju istinu oni koji znaju istinu, recimo, istinu o zločinačkoj politici, ratnim zločinima i žrtvama, tajnim grobnicama, ’’nestalim’’, kriminalu, vlastitoj političkoj prošlosti i sadašnjosti, na sve moguće načine pokušavaju pravdati ono što nije moguće opravdati, stvara-ju ’’sigurnu kuću’’ za sve zločince i kriminalce, huligane i masu bezličnih sledbenika, jedini uslov zaštite je bezuslovna poslušnost vođi/fireru, ’’dobrovoljno’’ ropstvo. Napokon, ne postoji logička razlika izmedju sofizama i paralogizama (logičkih grešaka iliti kvaziargumenata). Da li je greška namerna ili nenamerna pitanje je ne-znanja, etike, prava i psihologije. Tačno je da skoro sve logičke greške imaju izuzetnu sugestivnu/manipulativnu moć, zato su tako rasprostranjene i duboko ukorenjene u načinu mišljenja i govora, samog načina života. Samo pouzdano znanje logike, logička kultura, može nam pomoći da prepoznamo i otklonimo greške ili da ih sami ne činimo ili bar da to svedemo na najmanju moguću meru. Kako reče istinski istinoljubivi I. Kant, ne bojim se opovrgavanja već da me pogrešno shvate. Ako postoji dokaz istinoljubivosti ili išta tome slično onda je to ono što reče G. Frege, ’’Aristotel savremene logike’’, nakon što je B. Rasel otkrio paradoks u Fregeovom delu, a verovali su i Frege i svi ini tumači da je najzad ostvaren ideal ljuskog uma, savršeno delo, aksiomatski sisteman, konzistentan, kompletan, logički nezavisan. Raselovo otkiće, vredno istinskog samo-otkrovenja, Frege je primio na znanje uoči seobe sa ovoga svita. Reče, otprilike ovo: dobro je da spoznah za života tu istinu o toj zabludi e da ne odlazim sa tom zabludom na onaj svet. Da, niko ko je istinski istinoljubiv ne treba da se plaši rigorozne sistematske, univerzalne  primene  metodske skepse ergo kritike: ako je to što tvrdim-o istinito, niko ne mere to osporiti, ako nije istinito, ako je opovrgnuto, opet, dobro je. Četrdeset i kusur godina ponavljam i sada ću reći: mi u Srbiji smo logički nepismeni; umesto da svi u toku obrazovanja imaju nastavu logike (i metodologije) danas tek u nekim školama i na nekim fakultetima je zastupljena, i tu je marginalizovana kao i filosofija. Do daljeg važi anegdota: otkud god da dođeš i kad god da dođeš u Srbiju tu prestaje svaka logika. Ne  bi bilo netačno dopisati: moral, pravo, pravda; kultura, civilizacija, ..

O. Šekspir veli: ’’Dobar pripovedač može služit zabavi na kraju dobre večere’’, kao u Platonovoj Gozbi nakon glavne gozbe za dušu ergo duh, ’’al onog koji tri četvrtine laže, a poznatom se služi istinom tek da tisuću bi praznih slama mlatio, valja samo jednom slušati, a tri puta mlatiti’’. E sada zamislite, tačnije, nema potrebe da išta zamišljate već samo da se setite jednoga takvog ’’pripovedača nad pripovedačima’’ koji dvadeset i četiri sata bla- bla- bla tisuću tisuća puta mlati prazne slame, glumata sve moguće likove, čak, samo u toku jedne jedine predstave za javnost, dakle, ’’estetički je proždrljiv’’ (Karl Marks), živi pokretni cirkus ’’Ja- Pa- Ja- Pan’’.  ’’Puna glava pogrešno shvaćenih misli’’, tim rečima je Platon opis’o takve, rečeno jezikom Aristofana, punoglavi praznoglavci, omnipotentne neznalice. Takvi bi i lekarima da budu lekari, i sudijama sudije i učiteljima učitelji, i profesorima profesori, glavni ali neodgovorni urednici glavnim i ne-odgovornim urednicima, naučnici nad naučnicima, umjetnici nad umjetnicima, klovnovi nad klovnovima. Jedno im se ne može osporiti: najbolji su dreseri kerova metodom ličnog primera, svaki ker tačno zna kad na koga sme da laje, koga da ujede, koga da rastrže, usmrti. A kada im dreser naredi: tišina tamo, marš u kućicu, svaki podvije rep, zbriše u kućicu, tu u sebi cvili i škrguće zubima, oblizuje se, teškom mukom uzdržava se da skoči na dresera,  al  svaki tako dresiran pas kao slon pamti da kad-tad uz-vrat-i, sa kamatom, osveti se. Srbija već jeste ili je ’’na dobrom putu’’ da bude kuća strave i užasa, ima status kazneno-popravnog doma, ali sa potpuno obrnutim ulogama, pitanje je ko koga leči, ko kome pravdu deli, ko koga obrazuje, pre-vaspitava, ko koga od koga čuva, ko šta stvara, ko razara a da ništa ne stvara. Da,  Ničeova – ’’Usred grabljivica’’ – je briljantna prolegomena, za svakoga i ni za koga,  ko odluči  krenuti na put-bespuće ka delfskom Spoznaj sebe, ima, zbilja ima lekovitu, čudesnu moć katarse.

D. Ne sećam se tačno ko reče ali dobro i tačno reče: komediografima filosofi umiru od smeha gledajući kako magarci jedu smokve. A ako je verovati Zaratustri – a ako ne verujete a vi proverite samii boginje i bogovi Olimpa umrli su od životodavnog-smrtonosnog smeha kada je Onaj jedan poverovao da je ipak, ipak jednakiji od jednakih i da je sam sebe uzdigao iznad inih i samoproglasio sebe Bogom jednim jedinim. Da li ste primetili da sve češće sagovornici jedni drugima vele što u zbilji što u šali: ne glumataj, ne budi brbljiv, prevtljiv, uobražen i dosadan kao Vučić. Smeh i podsmeh, divne li dijademe kralju nad kraljevima, mudracu nad mudracima. A, mudrost je zbilja večna zagonetka u kojoj se sama večnost večno odgoneta, ergo, bez početka i bez kraja. Želiš li odgonetati neodgonetljivu tajnu Filo-Sofije, ergo, filosofiranja, ergo sveta, života, čoveka, sebe sama, bilo čega – a sve, sve mi je čudno – onda:  filosofiraj! Slobodno otvori oko i uho, sva čula, dušu i duh, srce i um, slobodno igraj, crtaj, slikaj, pevaj, ljubi, misli, piši, briši i uzdiši, jedino tako ’’učiš’’ da igraš, crtaš, slikaš, ljubiš, misliš, pišeš, jedino tako odgonetaš neodgonetljivu tajnu igre, leta i uzleta. Pitanjima čovek se penje na Delfe, tako pjeva i misli Helderlin. I još nešto važno da ti šap šap šapnem: slobodno smej se kad ti se smeje, slobodno plači kad ti se plače, tad i ti do-živećeš, znaćeš i razumeti, shvatićeš  ono što i o čemu i kako pjeva Halil Džubran, beži od filosofa koji ne može zaplakati i ne može pokloniti se detetu!

L. Na vrhu Lajbnicove piramide je samo sam Lajbnicov Bog, tvorac najboljeg od svih mogućih svetova. Veli da sve monade teže najvišoj monadi. Može biti da je to nesvesna želja svih monada da budu Bog. Bilo kako bilo, šala u zbilji il’ zbilja u šali, tek, kad god se smrtnik dočepa neke vlasti (ili bogatstva ili je zbog-radi nečega poznat, slavan, čak i kao najopasniji huligan, ubica, zločinac) od najniže, neznatne, do više i najviše, kao da mu u uho uđe buba ili voda ili već šta i kako … i … zbogom pameti, uobrazi smrtnik da je besmrtan, da je svemogući, sveznajući, apsulutno dobri bog, i bog i batina. E sad stvarno zamislite vlastodržca koji uobrazi da je vlasnik države, gospodar života i smrti, gospodar tela, duše i duha svih državljana države, i pokretne i nepokretne imovine, da  sve što imaju imaju zahvaljujućui vlastodržcu inače bi bili niko i ništa. I kao u legendi o Bogu, Avramu i Isaku, ovaj smrtni besmrtnik ili besmrtni smrtnik, Prokrust,  poželi da proveri pravoverje sledbenika: Poklonite mi aerodrom! Za svaki slučaj, opominje ih, milom ili silom vi ćete ostati bez aerodroma: ili ćete ga pokloniti ili – ako ste nezahvalni ergo neverni ili toliko tupavi i glupavi – ja ću ga uništiti. Tačno je da takvi i bilo ko može doneti bilo koju odluku ignorišući principe i/ili činjenice i/ili vrednosti, pitanje je samo ko će snositi posledice. I u slučaju terorista samoubica, i piromana koji stradaju u požaru, posledice ne snose samo vinovnici nedela, a često i najčešće je tako da krivci ne snose nikakve posledice.

E. Obožavam pjesmicu Šabana Bajramovića, Pitao sam malog puža da mi svoju kuću proda, šta rekoh, glupost nad glupostima, nije to pjesmica već pjesma nad pjesmama. Šaban Bajramović peva a ja pišem ovo što pišem u zamišljenoj, neobičnoj, temporalnoj-muzičkoj ’’Ulici Šabana Bajramovića’’. Beskućnici kuću ne prodaju, zgubidanke i zgubidani dušu ne prodaju, kao Albatrosi slobodno lete nad ’’carstvom nužnosti’’.

R. Kad god ja sam sebi priznam kao da sam sebi tepam da sam glupav i tupav, mene moja divna prijateljica uteši: – Bog voli glupave, eto, i ja tebe malce volim ali pazi da ne umišljaš previše, sad je sad a sutra ko zna šta će biti il ne biti. Nego, ne preteruj, ništa previše, još samo reč dve i ’’pjesmu svrši’’, i ćuti, čuj i počuj pametnije od sebe, od tebe ne merem do riječi doći. Znam da je to zato što te svrbe usne, uželeo si se filosofiranja na času filosofije, ljubopitljivih mladih zgubidanki i zgubidana. Dobrovoljno i dragovoljno bi volontiro na Departmanu za filosofiju, ne zanosi se, šta bi to vrednoti ti ima’ reći im, i ko bi i zašto bi dolazio na časove Crrrnog Bjelice. Piše ti na licu, u očima, u svakom pokretu da si srećan što ona prometejska iskra koja se jednom pali a nikada ne gasi zbilja nije ugašena u nek’dašnjim  tvojim studentima, istinskim prijateljicama i prijateljima mudrosti. Sad samo još ovo mi kaži Zgubidane, kaži  šta kaže tvoja Zgubidanka, tvoja Minervina sova o protestu niških delfina i delfinki? Dobro de, ne ljuti se, znam da ti imaš svoju pticu i zato veliš Tako mi  Nepoznate ptice svih nepoznatih.

U. Ah Sokratice moja, mudrija od najmudrijeg, Sokrata, ko je od koga glupaviji, zar ti ne kužiš da je ova žvrlj-brlja od prve do poslednje reči posvećena (i niškim) – ne čarima čarki vrana i čavki, a zašto da ne i njima, već – peripatetičarkama i peripatetičarima, delfinkama i delfinima. I, Onom, pesniku bezazlenog ’’Cveća zla’’. HEAUTONTIMORUMENOS. Građanski protest je test savesti i delfinki i delfina ali i test savesti onih protiv kojih protestvujemo, opominjemo ih, savetujemo da razmisle, ispitaju i preispitaju, vrednuju i prevrednuju svoje ranije odluke i, zašto da ne, vlastiti način života. Duško Radović opominje roditelje, a ja i roditelje i učitelje i svakog čoveka: kad god primetite da vaša deca, vaši učenici ili bilo ko liči na vas ili bilo ko na bilo koga,  opomenite ih, i ’’vođe’’ i ’’sledbenike’’. Budite i bez vođa i bez sledbenika. Budi čovek, ne sledi me, kada bi samo jednom zaživela ta misao Getea, raspršila bi u dim i pepeo sve lažne vrednosti Platonove Pećine ili Plemena u agoniji (Filosofija palanke, Radomira Konstantinovića). Svako samo sam, u tišini, može čuti vlastiti, unutrašnji glas, glas savesti, glas razuma, glas srca. Ima li išta vrednije u ovome svetu od mogućnosti da sačuvamo (nezavisno od toga da li ćemo išta steći): bistar um, dobru volju i čisto srce, možda je to ono najteže ali sve što je lepo i dobro teško je, zar je nepodnošljiva lakoća dubine površnosti životarenja vredna jednog jedinog, neponovljivog života?  Ko izgubi novac, vlast, slavu, bogatstvo i štošta još, ništa nije izgubio. Ko izgubi karakter, sve je izgubio. Anestezija savesti je nužan a može biti i dovoljan uslov činjenja svakog mogućeg zla.  Ovovremeno-ovdašnji Aleksanar imao je preča posla – da otvori još jednu novu fabriku ili šta li – nego da prati izricanje presude Ratku Mladiću, a kasnije sve što je imao reći o presudi za najstrašniji zločin koji čovečanstvo pamti, uz ono bezobrazno dvosmisleno da je presuda očekivana, bez stida i srama reče da on, svemoćni i čestiti on,  nikome neće dozvoliti da ponižava Srbiju i Srbe??? Uzalud je takvome reći: Aleksandre, ne zaklanjaj nam Sunce?

(Autor je profesor filozofije i logike na Filozofskom fakultetu u Nišu u penziji)

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here