foto: Vesna Radojević

Krajem ovog meseca navršava se tri godine od sačekuše koja mi je, u večernjim časovima, priređena ispred stambene zgrade u beogradskom naselju Karaburma. Nalogodavci i izvršioci mučkog prebijanja, koje se, na svu sreću, završilo lakim telesnim povredama, do danas nisu privedeni pravdi. Odsustvo političke volje da se ovaj slučaj reši rezultirao je time da tužilačka istraga, u kojoj ključnu ulogu ima policija, sve vreme tapka u mestu.

„Obaveštavamo vas da smo preduzeli sve službene mere i radnje u cilju otkrivanja i utvrđivanja identiteta NN izvršioca krivičnog dela Nasilničko ponašanje iz čl. 344. st. 2. u vezi st. 1. KZ RS, u kojem je oštećen Ninić Ivan. Dosadašnjim operativnim radom nismo pronašli izvršioce navedenog krivičnog dela, te u slučaju utvrđivanja identiteta istih bićete blagovremeno obavešteni“, piše u izveštajima policija koji su dostavljeni nadležnom tužiocu, na šta im tužilac odgovara da „nastave i dalje u pravcu rasvetljavanja slučaja“. I tako u krug, ne bi li se, makar, stvorio privid da agilno pravosuđe i policija funkcionišu.

Iako sam svoj slučaj stavio „ad acta“, nedavno ubistvo kolege advokata Dragoslava Miše Ognjanovica podstaklo me da se ponovo prisetim tog 27. avgusta 2015. godine. Za razliku od Ognjanovića ili novinara Milana Pantića, ipak sam ostao živ i ako ništa drugo bar mogu da posvedočim kakav je osećaj gledati u oči svoje egekutore. Obojica su imali specifičan pogled kada su shvatili da im se žrtva približava. Zenice su im svetlele verovatno isto kao kada čuju vest da je „Ultra kop“ dobio milionski vredan tender od EPS-a, i da će biti posla i za njih – ako me dobro „nalupaju“.

Ne mogu da tvrdim da su imali nalog da me ubiju, jer za tako nešto nemam dokaze. Odavali su utisak pravih amatera, jer nisu bili „opremljeni“ za likvidaciju. Ali, čaršija kaže da ni egezekutor koji je tog 11. juna 2001. godine sačekao Milana Pantića ispred njegove zgrade u Jagodini nije tu došao da bi ga lišio života. Ipak, udarac tupim predmetom u glavu bio je fatalan po Pantića. Nalogodavac i izvršilac Pantićeve likvidacije do danas nisu procesuirani. A tek ćemo videćeti kakav epilog će imati likvidacija kolege Ognjanovića. Čovek je lišen života ispred kućnog praga. Svaka mogućnost da preživi napad bila unapred je isključena.

Kada sam shvatio da ne mogu da računam na državu, te da napad na mene nikada neće biti rasvetljen, krenuo samo u svojoj režiji da sprovodim „istražne“ radnje. I taman kada sam posustao i od tog jalovog posla digao ruke, desio se neverovatan obrt. Sasvim slučajno sam došao do kredibilnog izvora koji mi je ukazao na to ko bi mogao biti potencijalni nalogodavac, a ko pomagač. I šta sam saznao? Da bi nalogodavac mogao biti jedan aktuelni državni sekretar, čije aktivnosti sam u tom periodu istraživao, a pomagač ili „operativac“ njegov pašenog!

Privatna istraga koju sam poveo dovešće me do poražavajućeg saznanja – da je gospodin „paša“ bio policajac, da je kao zamenik komandira jedne policijske stanice hapšen 2001. godine zbog primanja mita, da je zbog toga izbačen iz policije, da se bavi organizacijom obezbeđenja po beogradskih splavovima. A kao „šlag na tori“ sledi saznanje da je taj isti pašenog državnog sekretara postavljen na funkciju direktora u jednom državnom preduzeću!

I sada, kako zakon nalaže, trebalo bi ovakva saznanja koja upućuju na mogućeg nalogodavca i organizatora napada na mene, da podelim sa javnim tužiocem i policijom? Dakle, treba nadležnima da predočim da su me napali ljudi iz države, takozvana partijska armija, srednjeg ranga? Potom bi, valjda, trebalo da usledi ozbiljna istraga. Da li je u Srbiji uopšte realan takav scenario? Tu dolazimo do ključnog problema – lakše je danas razgraničiti Srbe i Albance nego državne institucije i kriminalce.

Kakva je uopšte budućnost jedne vlasti i jedne države koja pravi i neguje rasadnik kriminalaca u sopstvenim redovima? Istorija je o tome dala jasan sud. Opšte nepoverenje u institucije sistema je zapravo nepoverenje u državu, a to je onda, sasvim izvesno, uvod u haos. Relativno je pitanje da li u jednoj državni jači organizovani kriminal ili individualni kriminalci – ovi što su „podržavljeni“ preko funkcija zidaju bez dozvola, reketiraju, „koordiniraju“ u ime partije, takoreći kraduckaju „na sitno“. Jedno bez drugog ne može – jedno se oslanja na drugo i posledice njihovog delanja dosežu duboko.

U jednom momentu, kada „đavo dođe po svoje“, postaviće se pitanje ko ima efektivnu kontrolu vlasti u Srbiji?

Suprematija državne vlasti znači da je državna vlast najviša i najjača vlast na teritoriji jedne države. U teoriji je tako, a onda smo u praksi videli domete takozvanog Zemunskog klana. I tada su članovi mafijaškog klana bili drugari sa najvišim državnim funkcionerima. To što je tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović posedovao „Belu knjigu“ organizovanog kriminala i što je nekoliko sati nakon ubistva tadašnjeg premijera Zorana Đinđića sačinjena poternica sa fotografijama članova najmoćnije kriminalne grupe, ne predstavlja nikakav pobedu države, već je udžbenički poraz suprematije državne vlasti. Država u kojoj je mafija streljala premijera na njegovom radnom mestu – istog dana je kapitulirala. Posle toga, sve ostalo je performans.

Razgraničiti državu od kriminala je težak posao, ali nije nemoguće. To pre svega zahteva političku volju, umesto širenja iluzije da država kontroliše Zvonka, Zelju, Panu, Radojičića, Rutoviće, mutave i ostale ortake… a ne oni državu. Za simbiozu države i kriminala, u slučaju koji datira još iz afere „Šarić“, državni vrh daje plastično tumačenje: „To što je neko jeo tortu sa nekim ne znači da je kriminalac“. A kada se novinar susretne sa kriminalcem – on je kriminalac. Kada advokat brani kriminalca – i on je kriminalac. Tema opasna po život u javnosti se relativizuje, dok je broj žrtava na ulicama Beograda u porastu.

Kada slušamo državne zvaničnike zvuči da bi Srbija bukvalno bila „raj na zemlji“ da, eto, nema mafije iz susednih država. Čak su kriminalci „iz komšiluka“ pristojno zamoljeni da se vrate u svoje matične države, da tamo nastave za razračunavanjem, a ne da iz teretane pištaljkama daju znak za likvidaciju na ulicama Beograda. E, tu dolazimo do paradoksa koji upućuje na zaključak da bi takozvani Sale Mutavi danas bio živ da mu država nije 12 puta, odnosno tri i po godine, odlagala odsluženje pravosnažne zatvorske kazne. On je samo jedan primer kapitulacije državnog aparata pred mafijom.

Znači, nije problem u nestašnim „komšijama“, nego u nama. Kako ono reče predsednik Vučić, kada je zapretio ubicama gospodina Saleta Mutavog, – „biće ili mi ili oni…“. Samo je pitanje hoćemo li se „razgraničiti“ dok ne bude kasno? I kako bi to u uslovima opšte simbioze izgledalo? Za početak, da krenemo od ovih sitnih mangupa nakačenih na „državne jasle“, što su naručili i organizovali moje prebijanje, pa da idemo dalje. Bio bi to mali ali pozitivan korak napred u razračunavanju sa kriminalcima iz sopstvenih redova. A, zašto ne može?

(Autor je advokat u Beogradu i osnivač Centra za vladavinu prava)

1 komentar

  1. Kazu – „Ma narod se plasi“, „Prete ljudima da ce izgubiti posao“, „Prete batinama“…
    Nazalost sve pretnje su osnovane. Ljudi dobijaju batine. Ljudi gube posao. Ljudi se plase s razlogom.
    Svaki vid kontriranja (politicki ili novinarskj), osim ako nije dogovoren, jako je opasan i zahteva hrabrost.
    Nastavi Ninicu hrabro protiv gazenja ljudskih prava ali i dostojanstva i zdravog razuma.

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here