foto: Stefana Savić 2011
Koronavirus, tačnije njegova varijanta iz 2020: kovid-19, kažu mnogi, pretumbaće svet u kome živimo, i ništa više neće biti isto.
Možda. Verovatnije ne.
Samoživost humanoida, konkretnije / vidljivije, njihovih gospodara (vlast u svim oblicima, pre i tokom perioda tzv. civilizacije), nije se smanjivala od prapočetaka, osim što je dobijala perfidnije varijante. Hvala “napretku”.
Na početku je (ljudska) masa, uprpana neobjašnjivom višom silom, u torovima držana “magijom”, potom ideologijama različitih konfesija (hrišćanstvo, islam, judaizam, budizam, da pomenemo glavne religije), pa destruktivnim ideologijama tipa fašizam i staljinizam, a u vreme današnje to bi bila virtuelna zavisnost i strah izazvan nesigurnošću (uvek nejednako raspoređenom) – na svim egzistencijalnim nivoima.
Masa, dakle, pretvorena u glasačku mašinu, bez prava na siguran posao i socijalne, zdravstvene, obrazovne, kulturne… i ine mogućnosti, u godini 2020, fasovala je i virus korona.
Vlastodršci svih zemalja, uz manje ili veće razlike, zavisno od stepena razvijenosti demokratskih poluga, iskoristili su svoje pozicije ne bi li, najpre, razmišljali o sopstvenom rejtingu. Potom o “održivosti” sopstvenih guzica u konstelaciji ekonomskog (polu)rasula, i konačno, o glasačkoj mašini. Samo na nivou potrebe. Batinom i šargarepom, obezbedili su, može se reći, mirnu tranziciju u godine koje dolaze, “gušeći” se usput oko respiratiora, maski i rukavica.
Solidarnost je bila prva žrtva koronavirusa? Neće biti! U doba korone njeno nepostojanje samo je dobilo jasnije obrise. Svet tako funkcioniše od kako postoji. Pomoć ugroženima, pomoć siromašnima, pomoć nemoćnima… to se čini samo ako neka korist egzistira u konačnici. Empatija je rezervisana za retke. Nesebične. Na prste nabrojive.
“Moramo se otvoriti prema svetu i shvatiti da se propast ne nalazi napolju, već da gori poput razbuktale vatre u samoj trpezariji naših kuća”, napisaće Ernesto Sabato u testamentarnoj knjizi “Pre kraja” iz 1998 (na srpskom Akademska knjiga, Novi Sad 2018).
A šta je sa boleštinama i bolesnim ljudskim navikama tipa ratovi? Poučni su samo u sferi “dorađivanja”, nikako kao primeri na kojima se treba učiti i prevenirati ih u budućnosti.
Četiri najpoznatije kuge – Atinska, Antoninijeva, Justinijanova kuga i, konačno, Crna smrt, Mišja groznica, Velike boginje, Kolera, Španska groznica, Tuberkuloza, Sida, Ptičji grip, Ebola… boleštine su koje kažu: prilagođavamo se kao i naše mete – ljudi. Samo vas gledamo.
Najkrvaviji u seriji ratova – Drugi svetski, i svi oni koji su mu prethodili ili došli posle njega, imaju istu poruku: prilagođavamo se.
A ljudi?
Kao što rekosmo. Fizički napreduju krupnim koracima, mentalno su na nivou iz vremena silaska sa drveta. Krdo koje nikuda ne ide bez predvodnika. Kakavgod on bio.
Vidite li, onda, taj “novi svet” u kome ništa neće biti isto?!
(Autor je urednik u dnevnom listu Danas)
