foto: privatna arhiva

Sećam se jednom, u vreme one ozbiljne države Jugoslavije, u tv-dnevniku su pričali o nekoj rudarskoj nesreći. Gledaš i slušaš, a u grudima boli i steže i nije ti dobro dok ih spasioci garave otimaju kubicima obrušene zemlje koja im je odnela desetinu kamarata, a njih poštedela da i dalje, roveći joj po utrobi, kopaju deci hleb, a sebi penziju.

Moj otac, podbočivši desnom rukom lice, plakao je gledajući taj dnevnik, nadajući se da ga niko od ukućana ne vidi… A svi smo plakali, ali niko nikom nije priznao. Samo je mama u jednom času rekla: ‘Ajde, sad, vreme je za spavanje, mora se sutra u školu.

Od tada, kad god bih čuo da je nastradao radnik ili rudar, osećao sam se kao da mi je život odneo nekog bliskog. Možda su to bili tek samo treptaji podsvesnog straha da se tako nešto moglo dogoditi mom ocu, električaru ili možda osećaj socijalne solidarnosti i uzajamnog sažaljenja nas dece iz radničkih porodica.

A prošle sedmice, kad je, na samo par stotina od ulice u kojoj stanujem, na gradilištu pod obrušenim zidom nedorušene nekadašnje Ambasade SAD, poginuo Kraljevčanin Nebojša Turović (56), prvo sam osetio bes. Neopisiv bes, proistekao iz činjenice da Nebojšu nije usmrtila njegova nepažnja niti ga je zatrpao samo taj nedorušeni zid.. Nebojšu su UBILI!

Ubio ga je nemar neodgovornih ljudi, ubile su ga olako potpisane dozvole nezajažljivim investitorima, prozvoljne, možda čak i nestručne, ali svakako površne kontrole lakomislenih inspektora, komisija i raznoraznih nadzornika čiji je potpis prethodio početku radova na neobezbeđenom gradilištu.

Ubila ga je suluda politička pohlepa da Beograd pošto-poto bude „grad hiljadu kranova“, pohlepa koja generiše lavirinte višespratne korupcije, nezakonitosti, zloupotreba, rada na crno…

Da, i pokojni Nebojša, diplomirani ekonomista, radio je, u svojoj 56. godini, na crno, silom prilika kao građevinac. Devet godina (!) je radio na crno, borbom za golu egzistenciju sateran u močvaru, među krokodile, pred čeljusti poslodavcima kojima je država ozakonila pravo da surovo eksploatišu, stvarajući feudalni kapitalizam.

Objašnjavajući šta se desilo na gradilištu budućeg kompleksa luksuznih stanova „Kneza Miloša Rezidens“, v.d. direktora Inspektorata za rad Stevan Đurović, upro je prstom na lanac odgovornih – od investitora i podizvođača, do gradske vlasti u Beogradu.

„Ovde je problem što svi imaju svoj deo odgovornosti. Dozvolu za izgradnju ovog objekta je doneo grad Beograd, kontrolu ima gradski sekretarijat za inpekcijiski nadzor, trebalo je da oni iskontrolišu“, rekao je Đurović.

Taj zid „uopšte nije potporni zid“, to je, reče Đurović, ostatak nekog ranijeg objekta i bio je „apsolutno neobezbeđen“. Ni on sam ne zna „kako je mogla da se dobije dozvola“ i kaže da izvođač radova koje je investitor angažovao – snosi svu odgovornost.

Inspektori su, saznali smo dan posle nesreće, utvrdili da ima i krivične odgovornosti, a Đurović je najavio da će „sigurno biti krivičnih prijava“.

Danas je šesti dan od nesreće, a peti nakon što su obnarodovane činjenice o lancu odgovornosti, prepoznatljivom skoro do imena i prezimena. Krivičnih prijava nema, a prozvani ćute. Čeka se, valjda, da hronična bolest kratkog pamćenja u Srba odnese još jednu žrtvu u zaborav, šta li?

Ćute i novinari, ne pitaju, izbegavajući da dirnu u još jedan od osinjaka u kojima su privatni interesi investitora, političara i korumpirane birokratske mašinerije važniji od javnog interesa građana da žive u uređenoj državi.

Nebojšinu smrt, to ubistvo nemarom i bez predumišljaja, mediji zaobilaze, ne zapitkuju, ne traže odgovore ko će Nebojšu nositi na savesti, ako savesti ima. Postalo je oportuno po svaku cenu biti klimogavo beskičmen i ne narušavati idilu u kojoj je politički nekorektno i ravno nancionalnoj izdaji prozivati one koji, „vredno i marljivo“, drže svakodnevne konferencije za štampu, uveravajući nas u neopipljivu dobrobit.

Da li još nekog Nebojšu treba da zatrpa nedorušeni zid na gradilištu? Treba li da se nemirno brdo u Grdeličkoj klisuri, pohovano tankim betonskim slojem znanja i stručnosti, obruši i na nečji život?

Čekaćemo, ćutke. Ćutaćemo da ne narušimo tu idilu na tržištu magle, dok se investitori, direktori, nadornici, ministri, projektanti i izvođači nadmudruju ko nije kriv. Ćutaćemo i dok im šef države tercira naređenjima da brdo pomere tamo gde neće ugrožavati ničiju odgovornost.

Ćutke ćemo čekati da opet ubiju nekog Nebojšu.

(Autor je novinar)

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here