Ako Vladimir Aćimović, jedan od najtalentovanijih mladih pijanista koje Srbija ima, bude osuđen u Prekršajnom sudu u Nišu zato što je „ svirajući na klaviru remetio javni red i mir“, to bi moglo da otvori Pandorinu kutiju.
I tako je s jedne strane talentovani pijanista, koji je pod ogromnim pritiskom i stresom jer ne može da vežba na klaviru, a s druge strane komšija koji očigledno ne može da podnese toliku buku u svom stanu.
I komšija koji je tužio Aćimovića, naravno, ima pravo na svoj mir. I njegovo je pravo da se za taj mir bori na sve načine, čak i preko suda.
Slučaj Aćimovića nije usamljen, samo što je njegov komšija rešio stvar istera do kraja. Svi koji se bave muzikom imaju gotovo slične ili iste priče. I nihovim komšijama je smetalo njihovo vežbanje, bunili su se zbog buke… Ali su nekako, kako pričaju sami umetnici, vremenom navikli. I celu tu stvar nisu rešavali na sudu.
Gde je tu država Srbija? Šta je ona uradila da omogući svojim talentima da vežbaju? Da li je obezbedila prostore u kojima talentovani muzičari mogu nesmetano da sviraju do mile volje?
Naravno da Srbija nije ništa uradila. Kao i za većinu bitnih stvari za svoje građane.
Niška presuda da Šopen i Betoven prave „ buku“ bi mogla da bude presedan i činjenica na koju bi se pozivale komšije širom Srbije koje bi tužile muzičare jer vežbaju na svojim instrumentima. Prekršajni sudovi, bi verovatno, bili zatrpani tužbama zbog takvog remećenja javnog reda i mira.
Kako god da se završi ova priča, i ako Aćimović bude osuđen, i ako bude oslobođen, niko neće biti pobednik.
