foto: Medija centar Beograd

Grad Niš, zarobljen privatnim interesima nekolicine lokalnih političara, nalazi se u najozbiljnijoj institucionalnoj krizi od 1996. godine. Kada su 29. marta 2018. godine dobili naređenje iz Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture da poklone niški aerodrom centralnim vlastima, u nedovoljno dobro upakovanoj formi „zaključka“ i „preporuke“, nekolicina lokalnih političara je mislilo da je to samo odlična šansa za unutarstranačke poene, možda poneku poziciju u Beogradu nakon niške karijere, i svakako skok akcija kod onih koji drže njihovu partijsku i karijernu „berzu“. Redovan radni dan lokalnog političara u Srbiji.

Ipak, prenošenje ove „preporuke“ na nivo grada nije baš najbolje prošlo. Niti u javnosti, niti u samoj Srpskoj naprednoj stranci (SNS). Ako postoji jedna stvar oko koje su se slagali političari na vlasti i nezavisni stručnjaci, to je bio iznenađujući uspeh niškog aerodroma i korist koji taj aerodrom donosi, pre svega, regionu Južne i Istočne Srbije. Kako sada, odjednom, ništa ne valja? Kako je sada, odjednom, neodrživ? Zašto je javno preduzeće Aerodrom Niš- deo svakog strateškog i razvojnog dokumenta grada, naveden kao jedan od najznačajnijih resursa za razvoj, preko noći proglašen „teretom“ koji grad više ne može da nosi? Čitaoci Medijske kutije treba da znaju- u Nišu postoji puno ljudi koji previše dobro poznaju situaciju sa našim aerodromom da bi mogli da progutaju svakakve priče. Znanje je moć. Čak i u zarobljenoj državi.

Krenuli su protesti, a ta ista nekolicina lokalnih političara je krenula u oštru medijsku kampanju protiv protesta, ili preciznije rečeno, kampanju za čuvanje svojih fotelja. U toj kampanji ne štede ni svoje partijske drugove. Ipak, uz svu kontrolu lokalnih medija i sve pritiske, Nišlije se nisu predomislile. Informacije su i dalje dostupne preko Fejsbuka, otvorenih medija kao što su Danas, Južne vesti, Medijska kutija, N1, Niške vesti, pa i preko RTV Belle Amie, čiji je radio prenos lokalnih izbora pokrenuo proteste 1996. godine. Ogromna većina Nišlija podržava proteste, kao što pokazuje istraživanje Nove srpske političke misli. Od prilike da napreduju na stranačkim funkcionerskim tabelama, lokalni partijski funkcioneri su preko noći došli dotle da se bore za opstanak na političkoj sceni, ali i u samoj stranci.

Dva meseca kasnije, sednica Skupštine Grada Niša na kojoj će se odlučivati o „predlogu“ Vlade još nije zakazana. Skupština na dnevnom redu ima još desetine tema od značaja za osnovno funkcionisanje Grada Niša, ali lokalne vlasti ne smeju da je zakažu. Preti i prinudna uprava ukoliko se sednica ne održi u roku. Obrazloženja za odlaganje koja smo čuli u javnosti su kao iz vica: popravka klime u sali za sednice, potreba da se prvo isprate gosti sa gradske slave, ili objašnjenje kako je „potrebno obezbediti puno papira“ za jedan takav poduhvat kao što je sednica Skupštine.

A šta se zapravo dešava? Gradska vlast je pokazala da oseća odgovornost možda prvi put u zadnjih 15.ak godina. Odgovornost izgleda nije samo slovo na papiru. Kada su građani budni, kada su dobro obavešteni, odgovornost postaje knedla u grlu političara. Nema drugog preduslova odgovornosti-  budnost i obaveštenost građana su jedina zaštita. Zato i živimo u medijskom mraku.

Sada su ovi lokalni funkcioneri između čekića i nakovnja. Nakovanj: istraživanja pokazuju da ogromna većina građana Niša podržava proteste i zahteve protesta. SNS ozbiljno prati svoj rejting i neće želeti previše da rizikuje, posebno što i u svojim redovima u Nišu ima veliki broj pristalica protesta. Čekić: partijski vojnik mora da ispuni naređenje po svaku cenu.

Upadljivo je i to koliko su se političari sa centralnog nivoa povukli iz objašnjavanja priče o niškom aerodromu. U jednom trenutku je predsednik izjavio da „odluka nije donesena“ i da to prepušta lokalnim vlastima. Predsednik se više nije oglašavao. Ministarka Mihajlović je imala još par napada na aerodrom, ali je i ona nestala. Umesto toga, u novinama mnogo više čitamo izjave umiljavanja francuskom koncesionaru, čiji su zahtevi i doveli do ovog problema. Vlada nedvosmisleno stavlja do znanja koncesionaru aerodroma Nikola Tesla da se ozbiljno brinu o njima. Čak i na sastanku sa senatorom Rišarom 30. maja ove godine, specijalnim izaslanikom ministra spoljnih poslova Francuske, ministarka Mihajlović ističe odlične odnose sa francuskim koncesionarom Vinci. Ne znam da li ministarka misli da su privatni interesi kompanija i u Francuskoj tako usko povezani sa politikom kao i kod nas, ali je očigledno i po objavi na sajtu Ministarstva da je bilo važno da se Vinci istakne u prvi plan. U javnosti se u zadnje vreme govorilo i o značaju Air Serbia u daljem razvoju Aerodroma Nikola Tesla, poslovnim uspesima beogradskog aerodroma, očekivanju francuskog koncesionara da 40-46 odst letova u Beogradu drži Air Serbia (da li je to još jedna od stavki u skrivenom ugovoru o koncesiji?)… Jer, koncesija nije gotova. U septembru kreće preuzimanje aerodroma od strane koncesionara i tada sve mora da mu je po volji. Kada svemu tome dodamo da je još ranije aerodromu u Beogradu (čitaj: koncesionaru) poklonjeno 28 parcela, kao i parking aerodroma budućem koncesionaru, dobijamo sliku idiličnog odnosa Vlade Srbije i francuske privatne firme sa poslovnim interesom u celom regionu.

Sa druge strane, u tom istom periodu, ministarka Mihajlović je davala izjave o neodrživosti niškog aerodroma, uprkos novim rekordima koje aerodrom postiže na početku 2018. godine. Odlaganjem davanja saglasnosti za zapošljavanje 35 radnika, Vlada pokušava da stvori krizu na niškom aerodromu, a ministarka Mihajlović čak pokušava da dovede u pitanje bezbednost našeg aerodroma! Samo posvećenost radnika na aerodromu, brza reakcija Direkcije za civilno vazduhoplovstvo (nezavisne institucije koja kontroliše bezbednost u avio saobraćaju) i rukovodstvo javnog preduzeća Aerodrom Niš sprečili su da ova izjava naruši odnose sa avio kompanijama i poverenje putnika u niški aerodrom.

Vlada spočitava dugovanje Grada za zemljište iz 2010. godine, po ugovoru koji je još u toku i koji obuhvata i ogromnu količinu zemljišta koje nema nikakve veze sa aerodromom. O tome da se možda te parcele poklone niškom aerodromu, kao što je slučaj sa 28 parcela u Beogradu, niti reči. Aerodromska taksa od 3 evra, glavna poslovna prednost i osnov uspeha niškog aerodroma, proglašava se problemom i traži povećanje. Sada stižu nezvanične najave da će Ministarstvo objaviti svoju analizu sa ciljem da dokaže „neodrživost niškog aerodroma“.

Država Srbija, tokom ova dva meseca krize, nije preduzela niti jedan jedini pozitivni korak u odnosu na niški aerodrom, za koji je obećala da će ga razvijati ako ga preuzme.

I kako objasniti takvu razliku u odnosu prema Aerodromu Nikola Tesla (ANT) i Aerodromu Konstantin Veliki u Nišu? Zašto Vlada i ministarka Mihajlović toliko brinu a ANT-u, a direktno ugrožavaju niški aerodrom? Republika se ponaša kao da je ANT- u majka, a niškom aerodromu maćeha.

Kako verovati centralnim vlastima da će nakon preuzimanja aerodroma zaista poslovati u njegovom interesu? Koliko će se daleko tek ići sa ustupcima Vinciju tokom 25 godina koncesije? Zašto bi verovali sadašnjoj, a svakako i nekoj budućoj Vladi da tokom tih 25 godina neće pokušavati da prebaci jeftine letove u Beograd kako bi opstala koncesija? Da li će se taj pokušaj desiti možda već ove godine? Republiku ništa u tome ne sprečava, pa čak ni ugovori avio-kompanija sa javnim preduzećem Aerodrom Niš jer, jednostavno, javno preduzeće Aerodrom Niš nije predmet poklanjanja i biće ugašen.

Niko iz rukovodstva Grada nije imao hrabrosti da pita u Vladi najjednostavnija pitanja koja su od ključnog interesa za Grad Niš: „Dali ste nam divna usmena obećanja za razvoj niškog aerodroma ukoliko ga preuzmete. Možete li nam to negde dati napismeno? Možemo li da potpišemo neki ugovor gde će se predvideti obaveze Republike da ipak zaštitimo interes Grada? Može li Grad da zadrži deo vlasništva ili neka prava na ime višegodišnjih ulaganja koja su dosada bila gotovo isključivo iz gradskog budžeta? Mora li besplatno da se da i zemljište i sva prava? Možemo li da obezbedimo da učestvujemo u prihodu od eventualne buduće koncesije aerodroma u Nišu? Možete li makar parking Aerodroma da nam ostavite? Ili makar jedno mesto u nekom Upravnom odboru?…“.

Naravno da nisu smeli da pitaju. Samo su klimnuli glavom ljudima koji su ih postavili iz Beograda. Redovan dan srpskog političara u XXI veku.

(Autor je predsednik Upravnog odbora Nacionalne koalicije za decentralizaciju)

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here