foto: Stefana Savić 2011

Najstrašnija poznata bolest za srednjevekovne ljude, koja ih je ubijala na veoma surov i bolan način, bila je kuga. Zloslutnoj atmosferi doprinosili su i tadašnji lekari koji su se ogrtali crnim plaštom i nosili masku sa dugačkim kljunom poput ptičjeg.

Naravno tome je doprinela zabluda o poreklu bolesti. Oni su, naime, verovali su da se bolest širi vazduhom, što stvara neravnotežu u telesnim sokovima. Njihova „uniforma“ uključivala je kaput premazan mirisnim voskom koji je bio povezan sa čizmama, košulju sa nekom vrstom kapuljače, šešir i rukavice od kozje kože. Posebno neobičan bio je način kojim su štitili lice: nosili su masku koja je imala otvor za oči (poput naočara) i dugačak kljun i koja je bila ispunjena parfemom od mešavine biljaka.

Maska je imala dve rupe blizu nosnica koje su omogućavale disanje, ali i podnošenje jakog mirisa biljaka kojim su bile premazane ili obložene. Kako je najdominantniji bio neprijatan miris, oni su verovali da se u njemu krije i uzrok, pa su se od njega štitili jakim parfemima (mešavina od više od 55 biljaka i drugih komponenti, poput mesa nekih životinja koje su sitnili u obliku praha, kao neka vrsta „filtera“). Osim sopstvene zaštite, verovalo se da jakim mirisima mogu da se „dezinfikuju“ područja zaražena kugom.

Mnogobrojne kuge „gutale“ su milione ljudskih života do konačnog otkrića uzroka, odnosno, do otkrića bakterija i modernih antibiotika.

Elem, bilo je to vreme “neznanja” kada su ljudi verovali u višu silu i božju kaznu. Naročito narod koga su s jedne strane vlastodršci uterali u robovsku pokornost, a crkva (u svim svojim alotropskim modifikacijama) ga održavala u neznanju.

A onda je “buknuo” 20. vek, kraj milenijuma… medicina je napredovala svetlosnom brzinom, nauka uopšte, racio je, učinilo se, nadvladao zatucanost. Počeli smo da glođemo  i treći milenijum civilizacije kakvom je poznajemo. Pomislili smo da smo dosegli sve tajne života.

Ali, moderne epidemije i pandemije promenile su, takođe, svoj “pristup”. Borba na život i smrt njih (bolesti) protiv nas (medicina) vodi se bez prekida. Nekad pobeđuju jedni, nekad drugi.

A šta se zbiva sa Srbijom?

Evo nama, kao i celom svetu, pandemije korona virusa. Najpre smo ga ismevali. Te “najsmešniji virus u istoriji čovečanstva”, te “ubićemo” ga alkoholom, te imamo neviđeni gen, te… Od “recepata” kojima se preporučuje sve i svašta (čak i dubljenje na glavi) do lupetanja horde “zaraženih” novim medijima (i ptice na grani umesto da pevaju “sede” ispred ekrana), stvari su se odvijale da “bolje ne može biti”.

“Ja se nimalo ne plašim tog virusa. Čuo sam i dobro zapamtio kada je jedan doktor rekao da je dim od tamjana najbolja zaštita, a s obzirom na to da sam stalno u crkvi, nemam razloga za brigu”, poručio je, u jednom momentu, patrijarh SPC, dodajući da nastavlja sasvim normalno sa svim svojim aktivnostima. Amin.

A onda, ”upisali” smo se među zaražene. Smeh prerasta u panični strah. Odluke, ovakve i onakve, sustižu se i prestižu. Sve do vanrednog stanja.

I šta sad?

Reč pandemija opisuje bolest koja se istovremeno širi među ljudima u više zemalja. Opis je rezervisan za zaraznu bolest koja se kontinuirano i značajno prenosi od osobe do osobe širom sveta.

To je jedino izvesno i tačno.

A ovde?

Sve je na narodu. Ako bude “ozbiljniji” od svojih vlasti (i zemlje koja će, valjda, jednom postati ozbiljna država) pobediće. Pobediće i bez toga, ali mu se cena neće dopasti. Uostalom i reč pandemija nastala je od grčkih reči „pan“ (sve) i „demos“ (narod). U međuvremenu grickajte beli luk i kiselite kupus.

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here