- Država treba da obrati pažnju na ravnomerni regionalni razvoj, a posebno na vraćanježivota u sela, koja umiru, naročito na jugu, kaže Borislav Kamenov, imunolog, alergolog,pedijatar i eksperimentalni hematolog, koji je rođen u selu Smilovci u opštini
Dimitrovgrad, a decenijama živi i radi u Nišu - Detinjstvo u Smilovcu, do šestog razreda osnovne škole, bio je bajka, koja me jobeležila i vukla kroz čitav život, u kojem nisam poštovao krute doktrine i pravila, već
promišljao i preispitivao svaku istinu, kaže Kamenov - U Nišu se nikada nisam osećao kao dođoš, niti sam imao problema zbog mog prezimena,
već sam nesmetano postizao rezultate i napredovao, kaže on - Ne odlazim u rodno selo u opštini Dimitrovgrad jer sam jako tužan kad odem, pošto tamo više nema bajke, već je sve propalo i više nema ljudi, koji su otišli trbuhom za
kruhom ili su izumrli, dodaje on - Kamenov je živeo u Smilovcima do 13 godine, u Nišu je više decenija, a živeo je i uMihajlovcu, Beogradu i Kanadi
Foto: m. k.
Država treba da obrati pažnju na ravnomerni regionalni razvoj, a posebno na vraćanje života sela, koja umiru, naročito na jugu. Ali, to je skoro nemoguće kada od sela dignete ruke 70
godina. Ne mogu tu ništa da urade ni Niš ni Dimitrovgrad- u kojima još ima ljudi, ali ih je sve
manje u selima koja su njihovo zaleđe, kaže Borislav Kamenov, imunolog, alergolog, pedijatar i eksperimentalni hematolog, koji je rođen u selu Smilovci u opštini Dimitrovgrad, a decenijama
živi i radi u Nišu.
Na primer, u Pirotu su otvorili gumaru, pa je onda 70 odsto ljudi sa sela napustil poljoprivredu i otišlo tu da radi. Nisu postali dobri radnici, a sela su propala. Obrnuti primer iztog kraja je moj kum Segej, veterinar, koji je ostao na selu, a uz pomoć prekograničnih projekata
otvorio je farmu na kojoj gaji stare, autentične rase krava. Ima i farmu magaraca. I moj otac, koji
je bio prosvetni randik, svake godine išao je u Visočku Kamenicu, da pomaže roditeljima upoljoprivredi. Išao sam i ja, ali nisam radio, više sam čitao knjige- kaže Kamenov.
Rođeni ste u jednom selu u opštini Dimitrovgrad. Koliko dugo ste živeli tamo i kakve Vas uspomene vezuju za rodno mesto?
Da, u selu Smilovci, gde sam živeo do šestog razreda osnovne škole. Moj otac je radio i bio direktor seoske osnovne škole. Vodio je dramsku sekciju, glumio, vodio hor, svirao harmoniku.
Majka me je učila recitacije. Očev ujak nam je pričao bajke. Bio jenepresušni pripovedač priča,dan- noć. Država je, sećam se, tada kupila biblioteku za školu. Prvo su mi čitali majka i otac, a
onda sam čitao sam. Otac mi je i glumio likove iz nekih dela, pa sam tako saznao za Mitketa iz„Koštane“. Eto, živeli smo na selu, žitelji su se bavili poljoprivredom, a voleli su knjige i čitali su
ih. I to pod lampom petrolejkom, pošto nije bilo struje. Bila je to jedna romantična bajka. Poslesmo se preselili u Mihajlovac kod Smedereva, gde sam završio osnovnu školu. Voleo sam i tajkraj kao da sam se tamo rodio.Taj period ima neku posebnu boju, to je valjda ta boja puberteta,mladosti.
Koliki je i kakav uticaj takvog detinjstva na Vaš kasniji život?
Upravo taj period me je motivisao za milion stvari. Bio je bajkovit i ta bajkovitost me je obeležilai vukla kroz čitav život. Ni danas ne mogu da se pomirim sa krutim doktrinama i protokolima,već volim da promišljam o svemu. Bio sam i jesam zanesenjak.Preispitujem svaku istinu idoktrinu. Mislim da morate da imate otvorene oči. To je moj pečat- da istražujem, da neprihvatam nametnute autoritete, da sumnjam u sve, a najviše u sebe.Medicina ume da bude pomalo glupa- doktrine, protokoli, citiranje izvora sa Zapada, a ja mislimda o svemu treba promišljati i sve preispitivati. Taj Zapad imanovac, uslove, ali sam uvideo dačesto nema dobru misao. Oslanjaju se na uslove, aparate i analize, a ne čuju pacijenta, nemajuempatiju. I moj otac, koji je umro nedavno, sa 95 godina, kad me je slušao na jednoj televiziji,kazao je, ma dobro ti lepo pričaš, ali ono što je najvažnije jeste da imaš volju da pomogneš
narodu. Prvo sam mislio da je matematika najvažnija, posle Medicinskog fakulteta da je tobiologija, a sad mislim da je to književnost. Niko nije bolje opisao tuberkulozu nego „Čarobni
breg“.
Kada ste došli u Niš, gde inače živite do danas?
Posle osnovne škole. U Nišu sam završio gimnaziju „Stevan Sremac“, ozbiljnu školu. Kad sam je upisao i završavao osećao sam da je to toliko veliko, kao da idem u kosmos. Hteo sam dastudiram atomsku fiziku, ali sam zbog toga morao da idem u Beograd, a mi to nismo mogli daobezbedimo, pa sam upisao medicinu u Nišu. Nisam bio presrećan, to je bubalački fakultet,morali smo dosta da učimo napamet, od anatomije pa nadalje. Ja sam uvek bio analitičan, pa me i po završetku fakulteta nije zanimala specijalizacija već me je zanimala nauka. Tako da sedešavalo, na primer, da su mi na VMA davali ključ da mogu i noću da radim eksperimente.
Onda sam dobio državnu stipendiju i tri i po godine bio u Kanadi. Zvali su me da ostanem, ali meje vuklo nešto ovde da napravim, ma koliko to bilo nerealno, ili romantično, kakogod. I uspeo
sam u nekim stvarima. Nešto sam završio, nešto nisam. Još pre 20 godina smo nabavili opremuza molekularnu biologiju na Dečijoj klinici, ali sam se džabe trudio, jer tadašnja demokratska
vlast nije želela da to funkicioniše. Učestvovao sam u gradnji Dečije klinike, obišao sam sva sela,borio se za samodoprinos. Bio sam direktor Kliničkog centra kada je počela da se gradi nova
zgrada KC.
U Nišu postoji prilično izražen lokalpatriotizam. Kako Vas je taj grad dočekao- kao„svoga“, kao dođoša ili…?
Nikada se nisam osećao kao dođoš. Bio sam vukovac u gimnaziji, dakle nisu me mrzeli profesori.Na Medicinskom fakultetu sam imao prosečnu ocenu 10. Ne bi bilo tako da je bilo ljudi koji sume mrzeli- izuzimajući verovatno neke bezvredne koji nisu vredni pomena. Nikada nisam imaonikakvu negativnu priču, zbog mog prezimena ili zbog toga odakle dolazim. Ja mislim da jejedino važno ko je kakav čovek, pa je i prema meni odnos takav.
Jedno vreme ste se bavili i politikom, bili ste u G17 plus?
Da, posle demokratskih promena. Verovao sam da nešto može da se uradi, ali sam prilično brzovideo da od toga nema ništa. Isplivali su borci za vlast. Jedini koji je imao naklonost prema meni,dok sam bio direktor Kliničkog centra Niš, bio je tadašnji ministar zdravlja Zoran Stanković. Janisam čovek politike. Uvažavali su me kao čoveka od struke, ali kad sam video da treba da seborim sa ljudima sumnjivih namera i postupaka, sklonio sam se.
Da li odlazite u svoje rodno selo kod Dimitrovgrada? Imate li tamo rođake i prijatelje?Možda neku imovinu?
U Smilovcu nažalost ne odlazim. Imam tamo kumove, ali sve što imamo je propalo. Imao samvolju da popravim kuću koja je propala, ali nije došlo do dogovora da se to uradi. Mnogo tuge
ima u meni kad odem tamo. To više nije bajka, ona iz detinjstva. Nema ljudi i sve je propalo. Anema sreće kad nema ljudi. I moj otac, koga sam hteo da vodim da vidi selo, dok je još mogao
da se kreće, rekao mi je- a koga da vidim? Sve je otišlo trbuhom za kruhom, a ono što je ostaloje izumrlo.
Ko je Borislav Kamenov
Borislav Kamenov je rođen 3. aprila 1950. godine u selu Smilovce, opština Dimitrovgrad.
Završio je medicinski fakultet, magisterijum i subspecijalizaciju iz imunologije i alergologije, a specijalizaciju iz pedijatrije. Poseduje doktorat medicinkih nauka iz oblasti imunologije ieksperimentalne hematologije.
Bio je na usavršavanju na Dečijoj klinici Niš, Institutu za majku i dete republike Srbije, Institutuza eksperimentalnu medicinu VMA Beograd, Institutu za imunologiju medicinskog fakulteta u
Alberti, u Kanadi.
Bio je direktor Kliničkog centra Niš, načelnik odeljenja za imunologiju Dečje klinike u Nišu,prodekan Medicinskog fakulteta Niš i profesor na tom fakultetu. Konsultant je na različitim
klinikama KC u Niš- kardiologijI, dečijoj hirurgiji, ortopediji, ginekologiji, hematologiji.
Bio jepredsednik Upravnog odbora Instituta za medicinska istraživanja u Beogradu i član SavetaMedicinskog fakulteta u Beogradu.
Osnivač je privatne ordinacije “Imuno Kamenov”.
