Ajde, reci pošteno, da li bi ti pustila onu fotografiju, sliku (ekspresno povučene naslovne strane NIN-a), a novi dodatak pitanju je i: “Jesu li Koraks i Danas normalni?” Za one koji nisu još videli karikaturu prizor je replika sporne fotografije sa jasnom aluzijom ko plasira priču o atentatu. Meta na Vučićevim prsima, uperen snajper. Uniforma na prsima je razdrljena, baš kao i mašta njenog sopstvenika koji, podržan svitom, stalno govori da je na meti nekih medija i opozicije.
No, rasprave se ne vode na takozvanim mejnstrim medijima- tamo dvojbe nema; naslovnice su dokaz neslućene slobode izražavanja (premijerka Brnabić najglasnija) i opetovane tvrdnje da su NIN i Danas atentatorska legla. A zna se, valjda, kako se postupa sa prekršiocima slobode i atentatorima!
Dileme su rezervisane za šaku medija, novinara i javnosti van kola koje bezrezervno promoviše vlast. I, pod zastrašujućim uplivom propagandne mašinerije, mišljenja su postrojena u tri kolone; prvi odgovaraju odlučno „da“, drugi rezolutno „ne“, dok treći sa povelikom dozom straha ispotiha kažu da smo tom fotografijom/karikaturom pucali sami sebi u nogu. Sa obaveznim dodatkom kako Ćulibrk i Draža, glavni urednici ovih dvoje novina, ne shvataju da će „oni“ (vlast) sve da iskoriste i naduvaju? Po pravilu se evociraju uspomene na zlosrećnu maketu vešala na protestima i idiotsku motornu testeru prilikom upada dela opozicije i demonstranata u zgradu RTS, koji su, uzgred, dva jedina incidenta zabeležena s „ove“ strane tokom već godinu dugih građanskih protesta.
Pristalice žestokih ilustracija podsećaju da tabloidi svakodnevno plasiraju mnogo gore fotografije, čak i fotomontaže koje uznemiravaju javnost ili bi to mogle- da javnost nije anestezirara gomilom takvog smeća. U skladu sa Platonovim zapažanjem da je lepota (u ovom slučaju suprotno!) u očima posmatrača, pobornici nemaju dileme da NIN i Danas ne šalju poruke koju vlast i epigoni spinuju do besvesti, već da NIN jasno ukazuje na izvor „afere Krušik“ koja žestoko drma Srbiju, a Danas na to ko seje strah od atentata.
Nevolja je što druge dve kolone, slično izdavaču NIN-a, kompaniji Ringer Aksel Špringer, naglašavaju nepoželjnost asocijacije na atentat u zemlji u kojoj je ubijen premijer, povlađujući i nehotice glavnom toku vladajućih optužbi i učvršćujući novi mit da je Vučić reformator koji se meri sa Đinđićem.
Suština je u prostoj činjenici da je ogoljena propaganda, u kojoj se „milošću“ prema „izgrednicima“ ističe predsednik lično, sa lošom ironijom „samo vi radite svoj posao, ja otvaram autoput!“, urodila plodom, unoseći popriličnu nelagodu među „neposlušne“, sa jasnom porukom: ne igrajte se vatrom, izgorećete ako ne ućutite. Logičan ishod orkestriranog pritiska je delimična autocenzura manifestovana u NIN-u.
No, u svemu se zaboravlja notorna činjenica da „bele strane“, bilo da su proizvod kompromisa ili zvanične naredbe s kompanijskim i/li državnim pečatom, uvek i svuda znače jedno- cenzuru, pa će i ova naslovnica NIN-a i najavljenih nekoliko narednih, svakom istraživaču medija u budućnosti biti jasan signal da u Srbiji nešto debelo ne štima sa slobodom medija. Pri čemu je čuvena analogija sa pričom o dečaku i vuku odavno prevaziđena, jer zemlja u kojoj se, ciljano, fotografija i karikatura proglašavaju oružjem ima duboko poremećen sistem vrednosti, koji pre ili kasnije dovede do otvorene diktature, a onda i haosa.
U tom svetlu, poruka „ne igrajte se vatrom“ itetako ima smisla, samo nije adresirana medijima koji se usuđuju da deluju van proklamovanih granica, već onima koji vatru pale i potpiruju. Vlasti.
(Autorka je novinarka, kao i projektna menadžerka u dnevnom listu Danas)
