Jednoga dana u Čudnoj zemlji razgoropađeni ljudi su protestvovali ispred jedne obične pekare u kojoj godinama, u tišini, radi jedan čovek koji je „drugačiji“ (od njih), buneći se zbog toga što je njegov rođak, takođe“drugačiji“, na jednoj slici, pre nekoliko godina, rukama pokazao simbol „drugačijih“.
Ovi razjareni ljudi su unutar i ispred pekare ostavili glavu svinje.
Pri tom su i sami šakama pokazivali svoj nacionalni simbol, smatrajući to prihvatljivim gestom i u svojoj, Čudnoj zemlji, a i gde god se u svetu nađu.
Jedan od čelnika protesta- čiji je znak prepoznavanja postala glava zaklane životinje, bio je čovek koji se bavi zaštitom životinja.
I čelnici i učesnici protesta „smetnuli su s uma“ da se svake godine na jugu Čudne zemlje (nesmetano) slavio Dan zastave, zastave „drugačijih“, na kojoj je ucrtan simbol koji im je vraški zasmetao u pekari.
Ovakav protest razgnevljenih bio je samo jedan od brojnih apsurda u Čudnoj zemlji, koju su neki od milja i uporno nazivali državom.
Dok su Normalne države nastojale da idu napred, Čudnu zemlju je nešto neobjašnjivo vuklo unazad, protivno logici, smislu, poretku stvari.
Dok su Normalne države nastojale da vode javne poslove i žive na sopstvenu korist, Čudna zemlja je kuburila sa političkim i životnim besmislicama, na sopstvenu štetu.
Žene su, recimo, gorljivo branile lokalnog despota optuženog za seksualno uznemiravanje žena, a napadale ženu koja je seksualnog predatora prijavila vlastima.
Glađu su štrajkovali radnici koji nisu imali šta da jedu, jer im Čudna zemlja nije isplatila zarade koje im duguje.
Istovremeno je izdvajala ogromne novce iz državne kase za bogate strance, kako bi zaposlili domaću sirotinju, sama propisujući da toj sirotinji treba da daju mizerne plate. Vodila je, pri tom, računa da upošljavana sirotinja bude podobna, podatna i zahvalna, a ne neposlušna i buntovna, koja je, što se Čudne tiče, mogla da beži u Daleki svet i nikada se ne vrati.
Beležila je zemlja iz ove priče i veće apsurde.
Vodila je bezumne i krvave ratove u sred Starog kontinenta, jedne od kolevki civilizacije, u kojoj neke druge države nisu znale šta su oružani sukobi duže od dva veka.
Iako je na hiljade njenih podanika završavalo u limenim kovčezima ili bez ruku i nogu, Čudna zemlja je uporno i svima tvrdila da u tim ratovima nije učestvovala.
Možda je zato, recimo, jedan od osuđenih ratnih zločinaca nesmetano bio Narodni predstavnik u Najvišem domu Čudne zemlje, a upravo u mestu u kojem je tokom ratova pozivao na progon „drugačijih“ svake godine uredno održavao skupove svojih čudnih pristalica.
Neki su tvrdili da su najapsurdnije, ipak, delovali apsurdi Predsednika, možda zato što je imao nemerljivu vlast, a i bio čudniji od same Čudne zemlje.
Mada je nekada davno bio poslušni saradnik Narodnog predstavnika- osuđenog ratnog zločinca, i huškao protiv „drugačijih“ ili Starog kontinenta, Predsednik je postao jedan od najvećih zagovornika „mira i stabilnosti“ i ulaska Čudne zemlje u unijatski zagrljaj ovog kontinenta.
Iako se nekada bezmalo krvlju zaklinjao u „svetu zemlju“ na ivici Čudne, u kojoj su živeli „drugačiji“, došao je dan kada je počeo da govori da ona neće ostati u Čudnoj već će morati da pripadne „drugačijima“. Pravdao se da to nije njegova greška, već greška svih drugih, pre svega zato što nisu prihvatili njegov predlog za rešenje tog teškog problema, koji inače niko nije video.
I mada je skoro svakodnevno kršio Ustav Čudne zemlje, što su jasno uviđali i studenti koji o ustavu uče, Ustavni sud Čudne je o tome ćutao.
Najveću podršku za svoju vladavinu Predsednik je dobijao upravo od siromašnih i gladnih, koje je povremeno nagrađivao sendvičima.
Podršku njegovoj „uzornoj politici“ koja je, kako su navodili, od Čudne zemlje „napravila pristojnu državu“ pružale su purpurne televizije i žute novine koje su se često bavile promocijom necilizacijskog đubreta- kiča, šunda i pornografije.
Dok su pažljivi slušaoci samo u jednom Predsednikovom govoru otkrivali na desetine laži, on je ponavljao da govori istinu i samo istinu, za razliku od drugih pre njega koji su stalno lagali.
Zaklinjao se u poštenje svoje vlasti, uprkos tome što su gomile novca iz državne kase nestajale neznano kuda, ne zaboravljajući da naglasi da su oni pre njega bili lopovi.
Ni Predsednik ni njegovi podanici, u takvom nesmislenom zamešateljstvu, nisu bili svesni da su neke Normalne države Čudnu zemlju polušapatom počele da zovu Apsurdisan.
Mada su Normalne države to često radile iz sopstvenih interesa- pošto i same nisu raskrstile sa robovanjem nepristojnom „pravu jačeg“ ili dvostrukim merilima, nerazumljiva politika i život Čudne zemlje poslužili su im kao alibi da joj dodatno ne veruju.
Posle nekog vremena, takvo nepoverenje i odsustvo podrške počeli su da primećuju i Predsednik i njegovi podanici.
Nije im padalo na pamet da je jedan od razloga za taj nipodaštavajući odnos- apsurdni nered koji prave sebi i drugima.
– Mrze nas jer smo posebni, na važnom mestu Starog kontinenta i bolji od drugih i „drugačijih“- govorili su polušapatom, a ponekad i javno.
Ovakvo verovanje, i samo apsurdno, koristili su uvek kada je trebalo opravdati sve prethodne, a i buduće apsurde.
(Autorka je novinarka dnevnog lista Danas)
