More

    Andrej Mitrović- Fašizam i nacizam(4)

    Fašizam i nacizam, Beograd 2009.

    (Oprema i ilustracije prir.)

    Približavanje fašizma i nacizma

    Stvarno, u dubinama istorijskih procesa, nokazuje se da je cela ova ideološko-politička ofanziva bila usmerena nrotiv sve veće samosvesti radničke klase i njenih zahteva za drukčijim društvom i drukčijom politikom – demokratskom unutar zemlje i miroljubivom, usmerenom na saradnju na međunarodnom polju. Tako je već u poslednjim decenijama 19. veka na istorijsku pozornicu stupila, kao politička snaga, nacionalnstička desnica, Istina, stupila s više svojih struja, ali je u talasima povela široku političku aktivnost, praćenu zaglušujućom nacionalnom propagandom Iako dugo nije moglo biti reči o monolitnoj desnici, ova uporna aktivnost u korist „moćne nacionalne države“ široko je rasprostrla i duboko ukorenila nacionalističke poglede. Uspela je da ih mnogima nametne kao vrstu patriotizma.

    Nova Italija, stvorena ujedinjenjem od 1859. do 1870. godine, brzo je, poput drugih zapadnoevropskih sila, počela da svoju šansu traži u kolonijalnim osvajanjima. Od 80-tih godina 19. veka je, doista, uzela učešće u podeli Afrike. Ipak to nije otklonilo unutrašnje teškoće u zemlji siromašnoj sirovinama i energetskim izvorima, s pasivnim krajevima na jugu, u celini nedovoljno razvijenoj, opterećenoj nasleđenim velikim razlikama između pojedinih slojeva društva i pojedinih regiona. Širina, raznovrsnost i snaga socijalističkog pokreta u Italiji bili su očigledno rezultat takvih prilika, pokazatelj koliko je nacionalna država Italija bila, unutar sebe, puna nerešenih problema, najpre socijalnih, koliko je bila politički podeljena. Ispoljavanju političkog rascepa unutar nacije, rascepa na temelju društvenih podela, desnica se suprotstavljala zahtevom za jedinstvom nacije, za integracijom radnika i siromašnih u jedinstvenu nacionalnu celinu putem zavođenja discipline, dakle, bez menjanja njihovog društvenog položaja (kurziv – prir.)

    Napulj i Venecija početkom XX veka | https://www.lifeinitaly.com/history/italy-1900/

    ***

    Otvaranjem imperijalističkih perspektiva skretali su pažnju sa unutrašnjih teškoća, osvajanjem novih zemalja podsticali na rešavanje unutrašnjih problema. Svi problemi, govorili su, bili bi rešeni „ukoliko bi se smatrali kao spoljno-politička pitanja“ (Koradini). Odnosno: „Zamislimo da je nedaleka Afrika italijanska. Verujete li da bi unutrašnje pitanje Sicilije (tj. nerazvijenost tog dela zemlje kao problem) bilo isto?“ (Koradini). Otuda i pesma o „podizanju jedara“ i „plovljenju u osvajanja“ (Gabriele Danuncio ), otuda poklici: „Mi hoćemo da slavimo rat“. Iredentizam – panitalijalizam – prvenstvo Italije!“ (Filipo Tomazo Marineti). I, konačno: „Reč Italija mora da dominira nad rečju sloboda!“ (Marineti).

    Snage koje su stajale iza „ideologa“ na početku svetskog rata (prvog svetskog rata – prim. prir.) odmah su u javnosti, svom snagom, sa izuzetnom upornošću i ogromnom aktivnošću, tražile da i Italija u njega uđe. „Ideolozi“ iz predratnog razdoblja su se našli u prvim redovima ove agitacije. Kada je rat završen, u tim redovima je najviše slavljena pobeda, ali uz zahtev da Italija svoje sudelovanje dobro naplati priključenjem novih teritorija. Pošto se u to vreme pokazalo da je Italija u toku rata, u stvari privredno potpuno razorena i da su u njoj nabujali društveno-politički sukobi, štaviše, da je ogroman broj Italijana naklonjen projektu budućnosti koji su nudili socijalisti, nacionalistička desnica je sve glasnije počela da se zalaže za stvaranje autoritatativne vlasti, koja će moći i hteti silom da „integrira“ radništvo u naciju, to jest, da ga drži u položaju u kome je bilo do tada. Iz tih krugova, su bili gotovo svi učesnici opisane skupštine na trgu u Milanu, marta 1919. godine. Tek ova činjenica dozvoljava da se shvati  prava suština programa „nacionalističkog socijalizma“.

    Italijanska fašistička država je koristila sva sredstva manipulacije zarad pridobijanja javnog mnjenja za afrička osvajanja | https://primolevicenter.org/printed-matter

    U Nemačkom Rajhu, stvorenom između 1864. i 1871. godine, pojave ovog tipa bile su uočljive već krajem 70-tih godina 19. veka Da je desničarski nacionalizam postao premoćna snaga u političkom životu postalo je neosporno 90-tih godina. Ono što je ova kretanja vidljivo razlikovalo od tradicionalne nacionalističke desnice u nemačkim zemljama bili su najobimniji programi širenja, propagiranja Rajha kao svetske sile i džinovske imperije, i u vezi s tim, težnja da se sve i svako podredi tom cilju. Tu su se preplitale najrazličitije grupe i pojedinci, od predstavnika države, vojske i birokratije, industrijalaca i bankara, profesora, književnika i publicista, sve do malograđana, naravno, okupljenih u različite skupnne – organizacije tipa Pangermanističkog saveza (stvorenog 1891.) i Tula-udruženja.

    Tom šarolikom frontu pripadali su mnogi… Nepotpuni spisak ljudi, kao primer tog veoma raznovrsnog pripadništva ekstremnoj desnici, u ulozi ideologa ili agitatora, mogao bi ovako da izgleda: mali nastavnik – nacionalistički propagator, koga pominje slikar Georg Gros u svojim uspomenama, nepoznata skitnica bez stalnog zanimanja sa imenom Adolf Hitler, veliki kompozitor Rihard Vagner, Vagnerov zet i ponemčeni Englez, rasistički publicista Hjuston Stjuart Čemberlen, sociolog Maks Veber, svi istoričari neorankeovske škole, industrijalac Valter Ratenau, visoki činovnik i „siva eminencija“ u predsedništvu vlade Rajha Kurt Ricler, pangermanista Hajnrih Klas, general Fridrih fon Bernhardi, na svoj način pisac za omladinu Karl Maj, osrednji nublicisti Artur Diks, Paul Den, Robert Kaufman i slični, veliki industrijalac Hugo Štines, bankar Karl Helferlih, konačno, a da spisak nije ni nribližno iscrpen, u posebno reakcionarno-plemićkoj varijanti svi oni koje je oličavao Kajzer Vilhelm II sa svojim dvorom i svojim ministrima.

    ***

    Onda je u jesen 1918, došao poraz, a sa njim i revolucionarna zbivalja u kojima je carstvo bilo srušeno (republika je bila proglašena 9. novembra 1918). Pojavila su se veća radničkih, seljačkih i vojnih delegata, a socijalističke snage različitih pravaca dobile su snažnu i široku podršku stanovništva. Teren krajnje desnice je, u to vreme, bio znatno sužen, ali ona nikako nije bila uništena, mada je bila pometena, a njene snage rastrojene. Uskoro se ta desnica stala okupljati širom Nemačke, u grupe u kojima je nova republika bila najomraženija. Kovane su zavere protiv svih i svega što je težilo demokratskoj državi, posebno nrotiv onih koji su tražili socijalnu revoluciju. Tu su se stvarala jezgra radikalnog nokreta za autoritarnu nacionalisričku državu homogene nacije. Tu je bujao mit da Rajh nije tučen na bojnom nolju, već je savladan iznenadnim „udarcem nožem u leđa“ od strane „unutrašnjih izdajnika“, tj. Jevreja, komunista i demokrata.Toj masovnoj bazi, istorijski nastaloj, pripadali su i oni koji su u minhenskim pivnicama začeli nacizam.

    I fašisti i nacisti su svoje okupljalje objašnjavali vernošću starim „svetlim“ idejama veličine nacionalne države i potrebom da se one očuvaju masovnom akcijom nacionalističkog opozicionog pokreta, koji treba da sruši tadašlje vlade, promeni politički sistem i stvori autoritarnu vlast. Po fašistima, postojeću vladu i ceo parlamentarni sistem trebalo je oboriti, jer su nesposobni da obezbede Italiji unutrašnji red i osvajanja koja je, navodno, zaslužila svojim udelom u ratnoj pobedi Antante. Za naciste je postojeća vlada bila delo onih koji su „izdali“ i „unizili“ Rajh revolucijom iz novembra 1918. godine. I jedni i drugi su odlučno tvrdili da su oni, samo oni, pravi predstavnici nacije, da im, kao takvim, prirodno pripada vlast i da zato mogu, da zato hoće – da se služe nasiljem.

    Optuženi na suđenju Hitleru: Feldmaršal Ludedorf (u sredini) i Hitler, posle suđenja u Minhenu 1924. Na slici su i Vilhelm Frik (treći s leva) i Ernst Rem, komandant SA odreda (drugi s desna) | https://collections.ushmm.org
     

    POSTAVI KOMENTAR

    молимо унесите свој коментар!
    овдје унесите своје име

    Slični tekstovi