foto: privatna arhiva

Pre neku godinu smo promociju knjige “Vučić i cenzura” Srđana Škora održali na gradskom trgu u Nišu jerbo su sve sale bile zauzete, a organizatori iz ostalih sala koje nisu bile zauzete, delovali su uglavnom oduzeto na sam pomen mogućnosti da štivo tako dražesnog naziva bude promovisano baš kod njih.

– Mi se ne bavimo politikom! – objasnili su neki od tih, na taj način priznajući da se u stvari bave politikom samo toga nisu svesni.

Da se ne bave politikom rekli bi: “Ha! Odličan naslov! Birajte mesto i vreme!”

Onda u aprilu prošle godine usred onih postizbornih demonstracija najave na jednom provincijskom fakultetu tribinu u sastavu Slaviša Lekić, Bojana Maljević & moja malenkost, kažu odande da je interesovanje ogromno, studenti već digli šatore u amfiteatru da bi zauzeli što bolje mesto…

Zvoni mi telefon dan ranije, malo posle 23 sata.

– Dekanka sad zvala iz Budimpešte da javi kako se tribina otkazuje iz tehničkih razloga! – javi naš čovek odande.

– Baš iz tehničkih! – pitam ja.

– Pa tako je rekla! – kaže onaj.

– A kako je dekanka čak u Budimpešti utvrdila da ima tehničkih problema!? Mora da je tehnika uznapredovala! Ili dekanka ima šesto čulo? – uzmem da se raspitujem za dekankino zdravlje.

– Burazeru, među nama budi rečeno, izgleda da se dekanka oduzela! – javi mi kolega iz tog grada sutradan preciznu dijagnozu dekanke.

– Greota, mlada žena, da se tako rano oduzme! – zaključim.

Onda nas prošle godine opet zovu u Niš. Olju Bećković i mene. U neku državnu instituciju, ali je organizator bio „naš“.

I Olji i meni bilo čudno, rekosmo uglas: “Koji su ovo optimisti!”

Sve je počelo obećavajuće. Najpre je bio dogovor da nam pošalju kola. Potom su iz državne institucije rekli da imaju kola, ali pokvarena. A i ako se dogodi da poprave kola, nemaju vozača.

– Ma nema veze, doći ćemo mi autobusom! – javimo osobi s kojom je komunicirala Olja.

Javi se onda problem sledeće prirode: poslednji bus iz Niša za Beograd ima u 21 sat, a ako tribina počne u 19 časova, bukvalno ćemo tamo i nazad putovati šest sati, i uz to trčati ka autobuskoj čim se završi.

Uvek sam zamišljao kako izgleda Olja Bećković kad trči kroz Niš na zadnji bus, pa zaključim da možda to i nije tako loše.

Olja mi onda javi poslednje vesti: “Sad su nabavili kola za nazad, ali nemaju salu!”

– Kako nemaju salu?

– Otkazala državna institucija!

– Pa šta se desilo?

– Izgleda da se direktor oduzeo!

– Greota, mlad čovek!

(Autor je glavni i odgovorni urednik dnevnog lista Danas)

 

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here