foto: Stefana Savić 2011

Najkraća udaljenost (vazdušnom linijom) između Šapca i Niša iznosi 237,5 kilometara. Za putnike koji koriste drumski saobraćaj to se penje na nešto više od 300 kilometara.

A kolika je “duhovna” udaljenost ova dva grada?

Trenutno, u okvirima zemlje koja nije država, možemo govoriti o svetlosnim godinama.

Zašto?

Jer je Šabac postao otvoreni grad u kome se neguje dijalog – sa kulturom, sa ljudima, sa (ne)istomišljenicima… I, grad koji odvaja neverovatan procenat iz budžeta za negovanje kulturnih i umetničkih sadržaja (petnaestak puta, u procentima, veći od zemlje koja nikako da postane džava).

Jer, jednu duhovitu manifestaciju koja se trudi da potstakne debatu o važnim društvenim pitanjima – Zonu Novog optimizma – može da prekine grupica od petnaestak “radikalno-organizovanih” ljudi, obučenih u jednoobrazne majice na kojim piše NISTE dobrodošli, i koja uzvikuje “zarđale” i neduhovite parole, a da ih nakon njihovog performansa, učesnici i gosti Zone pozdrave (ironičnim) aplauzom- u znak dobre volje.

Jer, kad odlazite iz Šapca, pa se uključite na autoput u pravcu raskopane prestonice, službenica na naplatnoj rampi nakon pitanja – “Dolazite li iz Šapca?” i vašeg potvrdnog odgovora, konstatuje – “Iz otvornog grada”. I, dodaje: “Srećan vam put”.

Niš je, opet, zatvorila zemlja- koja obilazi oko državnosti kao kiša oko Kragujevca- najpre inaugurisanjem svojih “telala” u sve strukture vlasti i društvenog života, kao i ignorisanjem svakog, makar i pokušaja da se uradi nešto normalno.

Potom, otela mu je jedinu vezu sa svetom – aerodrom, iz vrlo pragmatičnih razloga. Konačno, hapsila je svaki pokušaj slobodnije misli, uz velikodušnu dozvolu (u ime demokratije?) nacošima da vršljaju kako im volja.

Slobodarski Niš, ah, gde se to sada nalazi?

Možda treba proveriti Ćele kulu, Tvrđavu, Medijanu, logor Crveni Krst, spomen park Bubanj… jer postoji objektivna “opasnost” da se tamo naleti na neku “suzu” sa ikona.

Iz Niša, kad izlazite… na naplatnoj rampi, bilo da je to smer prema prćiji zamenika gradonačelnika ili pak u prestonicu novoimenovane države, ništa vas ne pitaju. Znaju. Šta god vam rekli, niti misle, niti vi čujete.

Šta Niš, međutim, ima što neki drugi, pa i Šabac nemaju ili uspešno neće?

Ima predsednika koji svako malo dolazi i poletno im obećava brda i doline, spava po kasarnama, obožava vojne parade.

Predsednika koji je danas opet došao da bi u kasarni “Mija Stanimirović” prisustvovao prikazu deset oklopno-izviđačkih vozila BRDM 2, “dobijenih” od Ruske Federacije. Kao i “Migove”, verovatno.

Predsednika koga prate klimoglavci jer je scenografija tek tada potpuna.

Kad saberete i oduzmete, nekakva Zona optimizma preko je potrebna jer će, u protivnom, sve otići dođavola.

A, zna se, cene koje “rogati” isporučuje vrlo su visoke.

(Autor je urednik u dnevnom listu Danas)

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here