• Poreski inspektori, koji kontrolišu Južne vesti još od oktobra prošle godine, posećivali su i članove porodica vlasnika firmi koje su naši klijenti  i pokazivali im naše ugovore sa stranim organizacijama, uz priču: vidite sa kojim izdajnicima vaši iz porodice sarađuju
  • Vlasnici firmi o tome neće da svedoče, pa ova ova poreska presija liči na ono kada stražari biju osuđenike mokrim peškirima kako se modrice ne bi videle
  • Postoji realna opasnost da Južne vesti prođu kao Vranjske, odnosno da budu ugašene
  • Perfidni pritisak poreskih organa je „idelan zločin“ i postaje novi obrazac za gušenje medija u Srbiji
  • Međunarodna zajednica dozvoljava Aleksandru Vučiću da u Srbiji radi šta god misli da treba ukoliko bude kooperativan u vezi sa statusom Kosova i  bude „faktor mira“ na Balkanu, a on je toga itekako svestan
foto: medija centar beograd

Pretpostavljamo da iza aktuelnog poreskog pritiska na Južne vesti stoji neko ko je u vlasti visoko pozicioniran. Predhodnih godina, kada smo bili izloženi sličnim kontrolama, imali smo nezvanične informacije ko ih je inicirao ili izdao nalog, ali sada takvih informacija nema, kaže Predrag Blagojević, glavni i odgovorni urednik ovog internet portala.

Poreska inspekcija ušla je u Južne vesti  sredinom oktobra prošle godine, a ni posle skoro šest meseci iz njih nije izašla. Najavljeno je, čak, da će kontrola biti produžena do 15. maja, a neki od sadašnjih inspektora zamenjeni su „svežim snagama“. Ovaj internet portal je, inače, tokom poslednjih pet godina bio jedna od „omiljenih“ meta poreskih provera, koje su, kada se saberu, ukupno trajale duže od dve godine. Ni u jednoj od tih provera nije utvrđena bilo kakva nepravilnost, kaže Blagojević. Događalo se, zato, da inspektori koji su to konstatovali budu vraćani u ponovnu kontrolu kako bi “nešto našli“, dodaje naš sagovornik.

Kako poreska kontrola izgleda ovoga puta?

Ovoga puta oni su posećivali neke od naših najvećih klijenata- sa kojima inače nismo poslovno vezani samo kroz reklame već i kroz druge vrste usluga, i bez ikakvog naloga proveravali ugovore koje imaju sa nama. Pri tom su otišli i „korak dalje“- posećivali  su i članove porodica vlasnika firmi koje su naši klijenti.  Pokazivali su im ugovore koje trenutno imamo sa Delegacijom EU, OEBS-om, UN-om ili nekim stranim ambasadama, sa pričom- vidite sa kojim izdajnicima vaši iz porodice sarađuju.

Dakle, devedesetih godina su postojali mehanizmi primene sile koji su bili jasno vidljivi. Sada se koriste perfidni metodi pritiska koji se ne vide. Kao kada stražari u zatvorima biju osuđenike mokrim peškirima, te nema vidljivih modrica.

Šta bi mogli biti konkretni motivi ovakvih  pritisaka?

Motiv je da saznaju ko finansira Južne vesti- sa jedne strane, odnosno da preseku naše izvore finansiranja- sa druge strane. Pretpostavljam da imaju ideju i da nas kao novinare zastraše, ali posle pretnji i drugih vidova pritisaka kojima smo odolevali svih ovih godina, valjda im je jasno da to nema efekta. Koliko čovek treba da bude glup pa da ne vidi da na taj način ne mogu da postignu ništa?

A šta bi mogao da bude epilog takvih pritisaka?

Postoji realna opasnost da prođemo kao Vranjske, odnosno da budemo ugašeni.  Sada opstajemo zbog paralelnih poslova koje radimo i velikih konkursa međunarodnih organizacija, ali ne znamo dokle će sve to ići tako. Posle svega bi se, dakle, moglo dogoditi da premijerka Srbije opet zaključi: eto, nisu izdržali na tržištu. Ranije Vranjske, sada mi- pritisak preko poreskih organa postaje obrazac aktuelne vlasti za gušenje medija.

Da li ste se nekom obraćali povodom ovakvog postupanja  poreskih organa?

Nismo ništa prijavili institucijama jer nemamo dokaze, odnosno svedoke koji će to potvrditi.  Šanse da bilo ko od tih privatnika svedoči protiv poreskih organa ravna je nuli. To je, dakle, idealan vid pritiska kojim nam „seku“ prihode i rasteruju klijente, i sadašnje i buduće. Idealan zločin. Nema otisaka.

Tužilaštvo bi, naravno, i na osnovu ovoga što govorimo u javnosti, trebalo da reaguje, ali to bi već spadalo u domen naučne fantastike. Nije reagovalo ni povodom naših novinskih priča i dokaza o malverzacijama koje smo iznosili, pa zašto bi sada? A opet, moglo bi se dogoditi i da reaguje, pa da „utvrdi da nema elemenata krivičnog dela“, što bi bio dobar alibi vlastima pred međunarodnom zajednicom da je navodno postupala na zakonit način.

Jeste li tražili neku vrstu podrške od međunarodnih organizacija?

Tokom 90.tih međunarodna zajednica je podržavala slobodu medija, pa i pružala direktnu podršku medijima koji su bili ugroženi. Sada nam kažu- u redu je da poreski organi kontrolišu da li se plaća porez. Kada im kažemo da mi nemamo ništa protiv takve kontrole, već protiv nedopustivog načina na koji se to čini, oni nam kažu: dajte dokaze. Pošto je pritisak krajnje perfidan, mi te dokaze ne možemo da obezbedimo.

Da li vam se čini tačnom teza da međunarodna zajednica zapravo dozvoljava Aleksandru Vučiću da unutar Srbije bezmalo čini sve što misli da „treba“ pod uslovom da bude kooperativan po pitanju statusa Kosova i bude  „faktor mira i stabilnosti“ na Balkanu?

Apsolutno. Toliko je izveštaja o incidentima vezanim za medije u Srbiji dostavljeno da su oni postali kao vesti o „troje mrtvih u pojasu Gaze“, na koje se skoro i ne reaguje. Svega toga je svestan i Vučić. Zato on i pali i gasi vatru, u zavisnosti od njegovih potreba. Incident sa oslikanim vozom za Kosovo ili hapšenje Marka Đurića su, recimo, događaji koji su bili potrebni obema stranama, i u kojima obe strane „dobijaju“. Reklo bi se: vin- vin.

Pri tom, međunarodna zajednica nema senzibilitet za položaj lokalnih medija u Srbiji, naročito ukoliko su oni van Beograda. Možda na nas u Nišu ponekad i obrate pažnju, ali samo zbog Rusko- srpskog humanitarnog centra.

Koliko su mediji u Srbiji uopšte moćni, ili nemoćni, da se suprotstave pritiscima iza kojih stoji  vlast?

Potpuno smo nemoćni. Taj osećaj bespomoćnosti je strašan i prerasta u frustraciju. A vlast sve to odlično zna i svesrdno koristi.

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here