Živimo u državi koja već godinama gaji ogavno ulizištvo. I ne samo ulizištvo. Uspešno se proizvodi  neznanje, baljezganje o svemu i svačemu, gromade laži i prevara… Ali, za već odavno dosegnute katastrofalne razmere i posledice ove do besmisla gajene sorte, kao i proizvodnju neznanja, baljezganje o svemu i svačemu, gromadi laži  i prevara.., može se, samo na tren, upotrebiti „elegantnija“ reč – poltronstvo. Za dobiti raznorazne, za one koji su joj se odali. I do suludosti posvetili. Skoro je neko pametno rekao da nije (samo) reč o gluposti, to se nekako podrazumeva, već da toj vrsti patologije priliči druga definicija – besramnost.

Ova epidemija stigla je i do dece.

MESTO: Televizija Pink
U STUDIJU: Voditelj i voditeljka
GOST: Devojčica A. U invalidskim kolicima
VODITELJKA: “ Ti si napisala jednu posebnu pesmu. O čemu se radi?”
DEVOJČICA A: „O predsedniku Vučiću i o leku.“
VODITELJ: „O predsedniku Vučiću i o leku?“.
VODITELJ SE OBRAĆA KAMERMANU:

„Kolega, molio bih da sada obratimo pažnju na A. Da je krupno slikamo i da vidimo, odnosno čujemo pesmu koju je A. napisala predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću.“

VODITELJKA: „Može.“

DEVOJČICA POČINJE DA ČITA:

„Pesma o predsedniku“
Hvala predsedniku Vučiću koji je za nas male
odlučio da nabavi lek kao od šale.
Puno mu havala u ime svih nas
koji u tom leku vide spas.
Verujem da će lek brzo doći
i da ćemo ponovo sve moći.
Hvala vam odavde do neba.
Lek je sve što nam treba.
Da hodamo, učimo,
volimo i trčimo.
Da se ponosite nama.
Da više ne plače ničija mama kad ostane sama.
Do sada nije bilo nikakvog leka
i naša nade za bolje sutra bila je daleka.
Zbog svega što radite mnogo vam hvala.
Puno sreće i uspeha želi vam ova grupa mala.“

Posledice koje priželjno proizvodi aktuelna vlast i kojima se bukvalno hrani- a to su hvalospevi samo jednom čoveku, mogu se opisati gomilom reči: besmislom, glupošću, snishodljivošću, primitivnošću, jadom, smehom, neukošču, bezumljem…

Svim ovim rečima se može opisati i gradonačelnik Beograda koji otvara kućice za vrapce.

I kada  Goran Vesić kaže da je „Vučić predložio mesto spomenika Karađorđu“. Pa kada je potrebno da se raskopa Trg republike da bi se „saznalo“ da je tu nekada bila Stambol kapija… „Bio sam u Zavodu za zaštitu spomenika kulture i stručnjaci su mi rekli da je potvrđeno 99 odsto da su nađeni ostaci Stambol kapije. Ovo je veoma važno otkriće. Grad Beograd se ponosi svojom istorijom i mi ćemo sačuvati ovaj lokalitet… da građani mogu da vide bedeme. Radiće se izmene projekta rekonstrukcije. Uradićemo otkop, a arheološki lokalitet biće pokriven staklom. Pored će se nalaziti informativna tabla“. Malo je nedostajalo da usklikne, poput Božidara Vučurovića: „Ako bude trebalo, napravićemo mi još ljepši i stariji Beograd.“

 

Isto je i kada ministar zdravlja otvara pušačku zonu na beogradskom aerodromu. Ili kada Ana Brnabić izjavi kako je zadovoljna što je Srbija napredovala: „Mi smo nastavili reforme i mi smo napredovali u ukupnom skoru, ali je činjenica da nas je pet država preteklo…“ I kada se potvrdi presuda kojom je osam aktivista Inicijative mladih za ljudska prava osuđeno za kršenje javnog reda i mira zbog razvijanja transparenta „Ratni zločinci da zaćute da bi se progovorilo o žrtvama“ i duvali u pištaljke tokom govora Veselina Šljivančanina na tribini SNS…

Identično je i kada za stupidnu skalameriju – plastenik li je, tunel li je, ali u bojama srpske zastave – Nikola Nikodijević, predsednik Skupštine Beograda, kaže da je to novogodišnji tunel. I, na neviđeno: „Nisam ga još uvek video, izgleda mi zaista sjajno, deluje mi kao atrakcija za ljude koji šetaju centrom grada da prođu u jednom svetlećem tunelu, u bojama srpske zastave. Ja bih se u svakoj drugoj prestonici kada bih to video slikao verovatno u takvom tunelu, slikaću se i u ovom našem, zaista mi deluje sjajno…“ Na pitanje liči li mu tunel pomalo na plastenik, reče: „Ne, nemam te asocijacije, ja kad vidim srpsku zastavu, liči mi na nešto lepo, sjajno, nešto što kod mene izaziva pozitivne emocije kod mene…“

Ili, kad stručnjak za bebe Marko Đurić objašnjava šta je to kompris, a u pomoć mu priskače predsednica Vlade. I kad predsednik države  priča kako u Americi padaju perači prozora. A porast nataliteta zavisi od spratnosti zgrada…

Ili kad Zorana Mihajlović, u funkciji predsednice Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, otkriva da „žene u Srbiji zarađuju 16 odsto manje od muškaraca…“ I kada kao ministarka za infrastrukturu prilježno obilazi radove na koridorima, putevima, mestima obrušavanja, kašnjenja i stradanja, sve sa šlemom u pink farbi… A okolo sve glave, prigodno uparađene žutim šlemovima.

Ili kada se Maja Gojković obruši na poslanike koji „olako menjaju stranke“. „U redu je da promenite stranku zato što se ne slažete sa politikom koju ona vodi. Ali ono što se desilo u Vojvodini, gde su poslanici preko noći prešli u DS, govori da su u igri neki drugi motivi a ne politička odluka. To mora da bude strogo sankcionisano da se više ne bi ponavljalo…“

I tako dalje i tako dalje… A ima i goreg. Gomiletina ovakvih i sličnih „iskaza“ preti da se uveća u beskrupoloznu „gomiletinu nad gomiletinama“.

No, vratimo se Devojčici A. I (da li) njenim stihovima. Malo je reći- morbidnoj zloupotrebi deteta.

Postoji li uopšte ijedna reč, ili njihov niz, kojim bi se mogla dijagnostifikovati ova Pinkova urađevina. I kakva bi zbog toga pripadajuća kazna sledovala.

Da li će neko odgovarati za slučaj „Pesme o predsedniku?

Ili će meta opet biti Sergej Trifunović. Zato što ne nosi šlem. U prigodnoj boji koja pogoduje svakoj „vremenskoj“ prilici.

(Autorka je novinarka i suvlasnica dnevnog lista Danas)

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here