foto: UPSS

Čitam pre neki dan jednu vest u novinama koja glasi: „Berlin: Policija između neonacista i levičara“. Sada, za ovu našu priču, nije važan sukob između fašista i antifašista, već jedan drugi podatak.  Radi se o tome da je oko 600 neonacista marširalo Berlinom povodom godišnice smrti Rudolfa Hesa, Hitlerovog doglavnika i ratnog zlikovca. Na kontraprotest je izašlo oko 1.400 građana. Berlin ima, bezmalo, tri i po miliona stanovnika. Da li to znači da su Berlinci zaboravili na stravične i imasovne zločine nacifašizma? Zaboravili da je, upravo iz njihove zemlje krenuo talas smrti, koji, umalo, nije potopio sav svet? Doduše, na proteste protiv fašizma je na ulice izilazilo, u drugim prilikama, na hiljade demonstranata u Italiji, SAD, Nemačkoj, Australiji…

Događa se, dakle, i to da građani, čak i u tom zapadnom svetu, koji često reaguju na društvene anomalije, ponekada ne iskazuju potrebu za sopstvenim građanskim angažmanom. Ali, će zato, bezmalo, sva nacija gorljivo pratiti sportske ili kakve druge masovnokulturne spektakle.

Ili, još očitije, radnici i oni koji su malo plaćeni retko i teško organizuju masovne proteste. A i kada su organizovani, maltene, bezvoljno učestvuju u njima. Neko će reći, to je još jedna, u dugom nizu, potvrda tačnosti one latinske panem et circenses (hleba i igara).

Kod nas su radnički ili građanski protesti sporadični i malobrojni, bez obzira na duboku tranzicijsku krizu koja traje više od tri decenije. Kada radnici koji rade u jednoj firmi štrajkuju, njima se ne pridružuju radnici iz drugih firmi, iako žive u jednako teškim uslovima. Solidarnost upokojena. Kada radnici sami sebe ubijaju zbog nemaštine to zavredi tek medijsku vest, bez ikakve ozbiljne reakcije javnosti. Kada bankrotraju privredni giganti na kojima je počivao sav društveni život javnost tek pomalo gunđa. I? Ništa. Masivna realna nezaposlenost ne uzaziva društvene pokrete iako se zaposlenošću, dodajmo, ne mogu smatrati poslovi koji su plaćeni nadnicama kojima se ne može obezbediti čak ni „gladni minimum“ za zaposlenog i njegovu porodicu – bez obzira na zvaničnu statističku ekvilibristiku. Ili, na osnovu tih nadnica se ne može planirati budućnost, lečenje, školovanje, pristojno stanovanje… Međutim, na predstave na kojima nastupaju vedete masovne kulture, na sportske stadione… hrli ta unesrećena masa.

Prvo što nam pada na pamet, kada se suočimo sa ovom pojavom, je to da je društvo na ivici moralne propasti. Međutim, valja se pitati i to: zašto ljudi, u nekim prilikama, pristaju na ćutanje, na pasivnost, bez želje za angažmanom…, iako ih njihove životne (ne)prilike pozivaju na protest, na otpor?

Po našem mišljenju, ljudi ćute zato što ne veruju u mogućnost da se njihov položaj može politički (ili ideološki) artukulisati, pa, tako i promeniti na bolje. Političari (ne samo naši) su, u moderno doba, nesposobni (a, onda i nezainteresovani) za bavljenje temeljnim društvenim problemima. Potom, zainteresovani su, najčešće, za lukrativnu stranu svojih političkih pložaja. Alijenirani su, otuđeni od društva, čije probleme, po definiciji, moraju da rešavaju.

Sa druge strane, nauka (nauka, ne pseudonauka) daje sveobuhvatne i duboke uvide u društvene probleme. Ali, ona je zatvorena u svoje aule. Njen jezik je nečitljiv i nedokučiv onima koji pate. Njene poruke tako počivaju na prašnjavim bibliotečkim rafovima ili se čuju na u okviru naučne debate. Ne radi se, ovde, o potrebi da se nauka popularizuje (pojednostavljuje, uprošćuje), kako bi je narod „shvatio“. To nije zadatak nauke. A i popularizatori nauke nisu na bogzna kakvoj ceni ni kod naučnika, ni u očima „običnog naroda“. Radi se tome da se ozbiljni naučni nalazi primene u rešavanju društvenih problema. Poput primene znanja i istraživanja koje nude tehničke nauke. Da pojednostavimo, pretpostavimo da će neki tehnološki institut ili naučnik koji daju ozbiljnu (tačnu i primenjivu) kritiku nekog postojećeg tehnološkog procesa biti pozvani od nekih ozbiljnih kompanija da primene svoje (tehnološki kritične) nalaze ili, češće, da ih prodaju. Kada se desi isto (kritički nalaz i preporuka), sada u polju društvenih problema, retko kad će ih neka ozbiljna kompanija, to jest politički subjekt, pozvati da pripreme koncepciju primene. Neretko će ih, u uslovima nerazvijene politike (po prilici, autoritarne, nedemekratske, antiparticipativne politike), odbaciti kao „neprijatelje“, „strane plaćenike“… A najčešće će ih ignorisati i to iz dva komplemetarna razloga: (a) primena kritičkih nalaza će ugoziti njihov lukrativni položaj i (b) oni ne razumeju jezik nauke, jer mu nisu dorasli, a to nikako ne smeju da pokažu pred javnošću. Otuda, javno polje monopolizuju za plasiranje svojih „koncepcija“ razvoja i rešavanja društvenih problema, uz potvrdu pseudonauke koju sami proizvode (proliferacija partijskih, režimskih „intelektualaca“). Budući da su nespremni i nespobni da rešavaju stvarne probleme (čije stvarno rešavanje će, između ostalog, obelodaniti njihov parazitski i nekompetentan karakter), oni će proizvoditi političke krize, političke probleme, izazivaće teskobu i strah kod ljudi. Najlakše to čine proizvodnjom „neprijatelja“ (ideološkog, etničkog, religijskog…) i predstavljanjem njih samih sebe kao izuzetnih zaštitnika „nacionalnih, narodnih interesa“ koji su, jel’te, ugroženi (do tog kamena, inače, dobacuje njihova politička pamet). Time oni vrše mobilizaciju, militarizaciju (homogenizacija – Slobodan Milošević) društva. A tamo gde ima mobilizacije nema mesta za slobodno artikulisanje istinskih problema ljudi („uspostavićemo demokratiju kada rešimo srpsko, hrvatsko, albansko… nacionalno pitanje…“ uzvikuju iz svojih partijskih biroa za mobilizaciju). Uzgred, da li se neko pita zašto država organizuje veliku zvaničnu proslavu (o kojoj izveštavaju svi mediji) svake godine kada generacija pitomaca (politikantski mondensko i amerikanizovano – kadeta) diplomira na vojnim akademijama? Zašto država to ne čini kada diplomiraju generacije studenata medicinskih, tehničkih, ekonomskih… fakulteta? Pa zato što ljudi koji pripadaju drugim (nemiliratnim) profesijama nisu nužno (a još manje nužno kvalifikovani) profesionalni branioci „otadžbine“, to jest jednog političkog poretka, to jest  jedne partijsko-ideološke formacije.

Sad, vratimo se prvom pitanju. Zašto mase, uglavnom, ćute? Prvo, nikako se ne smeju nadobudno, s visine „moralnih i spoznajnih“ obzorja stigmatizovati. Dobro kaže Erih From u svom, već, klasičnom delu „Begstvo od slobode“: „Ti ljudi sasvim redovno pokazuju da u znatnoj meri zavise od sila koje su izvan njih, od drugih ljudi, ili ustanova ili prirode. Oni teže ne da se potvrde, ne da učine ono što žele, već da se potčine stvarnim ili navodnim naredbama tih spoljašnjih sila. Oni su često potpuno nesposobni da dožive osećanje ‚ja želim‘ ili ‚ja jesam‘. Oni život u celini osećaju kao nešto neodoljivo moćno čime ne mogu da ovladaju niti da upravljaju.“ Radi se, dakle, o tome da se običan, uplašen, zbog životnih nevolja, nepoverljiv čovek oseća usamljenim pred tim sveprožimajućim autoritetima. On nije nemoćan da ih slomi, već je nemoćan da ih, unutar sebe, demistifikuje. A onda nema suprotstavljanja, jer se ne zna čemu se suprotstaviti tako da se iz toga može izgradi, za sebe, podoban svet. Pod stalnom su kanonadom, pored toga, iz svih mnogobrojnih oruđa i oružja propagande koju vrše predstavnici moći (mobilisana i kontrolisana masa medija, uz retke izuzetke). I to tako što bivaju bombardovani porukama koje izazivaju strah od nečega što im preti i što ih, nužno, onespokojava – a i porukama umotanim u šareni zašećereni staniol obećanja boljeg života (i, naravno, obećanja o uklanjanju opakih pretnji), koliko već „sutra“. Kako to „sutra“ nikako ne sviće – godinama, decenijama, ljudi („narod“) gube poverenje u sve autoritete: „političari lažu“, „naučnici, profesori filozofiraju“…, a nama nikako nije nije bolje.

Da stvar bude još zamršenija, iz obrazovnog sistema se uklanjaju nauke čije metodološko načelo počiva na kritičkoj analizi društva (filozofija, sociologija…) čime se mladim (a i odraslim) ljudima uskraćuje osnovno obrazovanje za razumevanje prilika u društvu u kojem se živi. Očigledan primer: uvodi se takozvano dualno obrazovanje, a eliminišu se mogućnosti obrazovanja za kritičko-analitičko mišljenje. Ljudi se pripremaju da budu tek, puki, poslušni, dodaci mašinama, političkim strukturama, tržištu… i da tako nikako ne mogu da shvate stvarnu prirodu prilika u kojima žive. Njihovo „razumevanje“ sopstvenog društvenog položaja zato ne ide dalje od pukog samoobmanjivanja (koje se shavata kao „razumevanje situacije“) koje počinje i završava kod umrtvljujućih floskula: „od sudbine nema bežanja“, „trpen – spašen“, „šut sa rogatim ne može“, „šta se može/šta da se radi?“, „veži konja gde ti gazda kaže, pa neka crkne“…

Pa, da idemo još malo dublje. Sve velike ideologije koje su tutnjale svetom od Francuske revolucije pa dosad, su neslavno pokazale svoje sumorno, tragično čak, lice: liberalizam/kapitalizam, komunizam, nacionalizam… Što se našeg tla tiče, ideološka, vulgarno marskistička, neodgovorna praksa sirovih vlastodržaca je u eri svoje pozne vladavine (prihvatanjem takozvane tranzicije) krenula da se preobraćuje u kapitaliste i da za sebe i za opskurne nastupajuće nouveau riche (političke i ekonomske) falange krene da besno i besompromisno krčmi društveno bogatstvo. Obećanja o nastupanju konačne sreće za sve i obećanja društvene neprotivrečnosti („kraj istorije“, „carstvo slobode“) su, su izneverena (Lenjin: „Glave će nam doći mangupi u našim redovima“), dok su istinski humanisti utopisti „jurišali na nebo“, a onda razočarano (utamničeni ili odbačeni) konstatovali: „orali smo more“ (Lenjin je, navodno, pred smrt rekao: „Kao da sam orao more“ – te je i Abdulah Sidran svoju knjigu naslovio kao „Oranje mora“). Drugim rečima, istinske revolucionare su zamenili praktikanti „revolucije“. Još dva pitanja: da li se sećamo da su u autoritarnom socijalizmu, u najvećoj meri, stradali istinski socijalisti, levičari? Da li se sećamo da je čuvenu internacionalnu Korčulansku letnju školu (u kojoj su debatovali najveći umovi svetske nauke) zatvorio i zabranio takozvani socijalistički režim? Zašto? Zato što su, u debatama Škole kritikovane teške devijacije realno postojećeg socijalizma – i to sa socijalističke platforme i leve utopije.

U ovih par natuknica nismo razmatrali stvarnost krvavog slamanja Jugoslavije, oko 150.000 ubijenih ljudi, miliona ljudi nasilno isteranih sa kućnog praga, bujanje kriminala, ideološki monopol nacišovinizma… i još mnogo toga tragičnog u našem iskustvu. To su teme koje zahtevaju posebno razmatranje.

I na koncu, imajući u vidu ovih nekoliko natuknica, imamo li moralno pravo da odbacujemo, već odbačene, milione u potpunosti politički, ekonomski, kulturno… dezorijetisanih ljudi? Da odbacimo mase obespravljenih i, tendenciozno, osiromašenih ljudi? Svakom zagovaranju promena (ukoliko se ne radi o neznalačkoj i prostačkoj pokrivalici politikanata) mora prethoditi ozbiljno, bezinteresno, skrupulozno razumevanje fenomena ćutanja atomizovanih, otuđenih (od drugih i sebe) pojedinaca kojima je razobručena partijsko-tajkunsko-ideološka nomenklatura otela životni koordinatni sistem i koje amalgamizuje, tepajući im, kao „narodu koji o svemu odlučuje“.

(Autor je doktor socioloških nauka, profesor na Filozofskom faklultetu u Beogradu i osnivač Udruženog pokreta slobodnih stanara u Nišu)

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here