• U Srbiji je sve više samoubistava bivših ili aktuelnih radnika zbog siromaštva, bede i poniženja, a nije malo ni slučajeva teškog progona onih koji su predvodili štrajkove protiv loših privatizacija i za očuvanje radnih mesta, rečeno je na tribini „I radnike ubijaju, zar ne?“, održanoj sinoć u Nišu, u organizaciji UPSS-a
  • Obračun naše vlasti sa radnicima je nemilosrdan i podseća na obračun fašista sa neistomišljenicima, neke su od izrečenih ocena
  • Na vođe radničkih štrajkova bili su upereni snajperi, hapšeni su, prebijani, upadano im je u kuće i paljeni su im automobili
  • Radniku u Srbiji je potreban drugi radnik, a ne korumpirane partije i sindikati. Neka ne seku prste, svi su mu potrebni, i za rad i za pesnicu, rekao sociolog Đokica Jovanovi iz UPSS-a
  • Ništa ne može da se promeni bez borbe i žrtvovanja. Kada „oni“ budu osetili strah, tada ćemo mi da prodišemo, rekao je Branislav Markuš iz Zrenjaninskog socijalnog foruma
foto: M.K.

U Srbiji je sve više samoubistava bivših ili aktuelnih radnika zbog siromaštva, bede i poniženja, a nije malo slučajeva teškog progona onih koji su predvodili štrajkove protiv loših privatizacija i za očuvanje radnih mesta, rečeno je na tribini „I radnike ubijaju, zar ne?“, održanoj sinoć u Nišu, u organizaciji Udruženog pokreta slobodnih stanara (UPSS).

– Država je prezirivo obacila radnike i stala u zaštitu krupnog kapitala, investitora i tajkuna kojima uglavnom treba jeftina, neobrazovana i poslušna radna snaga. Obračun naše vlasti sa radnicima je nemilosrdan i podseća na obračun fašista sa neistomišljenicima- takođe su neke od izrečenih ocena.

Sociolog  i osnivač UPSS-a Đokica Jovanović je takve tvrdnje ilustrovao podatkom da je samo u zrenjaninskom preduzeću „Šinvoz“, i to samo od 2006. do 2008. godine, radnik  Aleksandar Mijatov  poginuo na radnom mestu, dok su se Miloje Jovanov, Duško Živanov i Dragan Perić obesili.

Neki od njih su ostavili oproštajna pisma u kojima kao motiv navode krajnje siromaštvo i stid što ne mogu „bilo čime da obraduju svoju decu“.

Radnik istog preduzeća, četrdesetogodišnji Radislav Stojanov, protestvovao je do smrti- preminuo je 2008. za vreme štrajka u beogradskom Domu sindikata.

Jovanović je podsetio i na slučaj radnika „Goše“ Dragana Mladenovića (56), koji je izvršio samoubistvo u martu 2017. tako što se u fabrici u kojoj je proveo 35 godina obesio sigurnosnim pojasom za visinske radove.

Njegove kolege su kazale da nije imao para da prehrani i leči nezaposlenog sina i bolesnu majku, niti zdravstvenu knjižicu za svoje lečenje. „Dragana je ubila država“, ocenili su oni.

Branislav Markuš iz Zrenjaninskog socijalnog foruma je naveo slučaj Zorana Bulatovića, radnika „Raške“ iz Novog Pazara, koji je 2009. u znak protesta zbog očajnog položaja tekstilnih radnika sebi odsekao prst.

Prema njegovim rečima, Bulatovića su nekoliko puta tukli, a njegovog sina su pratili i pretili mu otmicom. Pobegao je u Norvešku, gde je četiri godine bio u izbegličkom kampu, a onda je deportovan u Srbiju.

Njegova saradnica Senada Rebronja, koja je pretila da će učiniti to isto, imala je „više sreće“- pobegla je u Luksemburg i uspela da dobije azil.

– Mikloša Abela, radnika koji je 2004. uspeo da spreči privatizaciju „Keramike“ Kanjiža, svako jutro kada je dolazio na posao „obeležavao“ je laserski snop snajpera postavljenog preko puta. Pobegao je i zaposlio se u Beogradu, a u Kanjiži, gde mu živi porodica, provodi samo vikend, i dolazi petkom noću- kazao je Markuš.

On je dodao da su Jona Popova, koji je sprečio privatizaciju „Vršačkih Vinograda“, pretukli su i upali mu u roditeljsku kuću.

Zdravko Deurić, koji je predvodio akcionare i radnike „Jugoremedije“, a oni ga kasnije izabrali za direktora, država je 2012. dva puta hapsila pod optužbom za zloupotrebe, oduzela mu dve garsonjere, a auto mu je bio zapaljen.

– Dok je bio u zatvoru, u Jugoremediji je ugašena struja i fabrika je prestala da radi- rekao je Markuš.

Markuš je ocenio da je Srbiji neophodan jak socijalni pokret, u kojem ne bi bilo samo levičari, već svi ljudi koji su svesni da krupni kapitakl na različite načine ugrožava planetu, pa i njih same.

Pošto je Srbija izgubila fabrike, a dobila samo „nazovi fabrike u kojima se motaju kablovi, i koje mogu da se natovare na kamion i presele u drugu zemlju čim se investitorima nešto ne dopadne“, takav pokret je nužno praviti sa građanima, i to neposredno, u lokalnim sredinama.

– Ništa ne može da se promeni bez borbe i žrtvovanja. Kada „oni“ budu osetili strah, tada ćemo mi da prodišemo. Ali, njih neće biti strah ako se u Nišu okupi deset hiljada ljudi, već ako se taj broj okupi u mnogim gradovima- kazao je Markuš.

Jovanović je podsetio da je američki filozof, pisac i disident Noam Čomski još pre desetak godina, a povodom pljačkaške privatizacije zrenjaninskog „Šinvoza“ i neizvesne sudbine 600 radnika, upozorio tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića da „država koja poštuje samo interese bogatih, a ne i prava ostalih građana, ne može postati slobodna država, već samo zemlja robova“.

Tadić i tadašnja vlast nisu reagovali na ovakva upozorenja jednog od najuticajnijih kritičkih mislilaca na svetu.

On je još kazao da je danas „jedini uslov za zaposlenje članska karta vladajuće kleptokratske partije“. Zato sve ono što ima pameti, obrazovanja i što je vredno beži iz Srbije glavom bez obzira, rekao je.

– Radnika u Srbiji je potrebno obrazovati i između ostalog naučiti da mu je potreban drugi radnik- samo tako će se stvoriti radnička solidarnost. Nisu mu potrebne korumpirane partije i sindikati. Od sedenja kod kuće i ćutanja neće mu biti bolje. Neka ne seku prste, svi su mu potrebni, i za rad i za pesnicu- rekao je on.

Neki od posetilaca tribine su ocenili da u Srbiji danas najbolje žive stečajni upravnici, privatni izvršitelji i notari.

Država, odnosno vlast je od radnika uzela sve što je mogla, a trebalo bi očekivati da im u skorijoj budućnosti uzme i jedino što im je preostalo- stanove i privatnu imovinu, jer to zakoni omogućavaju.

Situacija u Srbiji danas umnogome podseća na fašizam, zaključili su neki od njih.


GUBITNICI U RATU I MIRU

– Međuetnički rat u bivšoj Jugoslaviji je i izmišljen radi grandiozne pljačke društvene imovine, koja je, inače, kako je to smatrao veliki ekonomista Branko Horvat- najčistiji oblik privatne svojine. Gubitnici tih ratova su radnici i običan svet iz Srbije, Hravatske i BiH, a dobitnici su političari, tajkuni i krimalci. Oni su nas sabili u nacionalne torove, posvađali i dali nam puške u ruke, da pucamo jedni na druge, a onda sve to gledali iz svojih luksuznih vila i „poreskih rajeva“, kazao je Đokica Jovanović.

Branislav Markuš je kazao da su ljudi na ovim prostorima tada zaspali kao radnici u socijalizmu, a probudili se kao prekarni radnici u kapitalizmu. Dok su živeli u socijalizmu videli su neku perspektivu, a danas ni to nemaju, rekao je.


PROBLEMATIČNI MEDIJI I INTELEKTUALCI               

Đokica Jovanović je ocenio da od intelektualaca, kojima je „država obezbedila sigurne poslove i privilegije ili poklonila diplome“, ne treba očekivati da će se boriti za radnike.

– Nažalost, prosečan radnik u Srbiji je neuk, nepismen i zatrovan trovačkim medijima, poput Informera i Pinka. Pravih medija je (pre)malo- to su samo Danas i još nekoliko lokalnih medija- kazao je Jovanović.

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here