foto: privatna arhiva

U Srbiji odavno ne važi krilatica “ o mrtvima sve najbolje”.

Likovanje i seirenje kad umre neko sa političke scene ko nije po volji svojim konkurentima više gotovo i da ne uznemirava srpsku javnost.

Srbija je duboko zapala u mulj nekulture, nepristojnosti i bezobrazluka.

Tvit lidera radikala Vojislava Šešelja povodom smrti novinara Dejana Anastasijevića najbolja je potvrda u kakvoj zemlji živimo.

– Odapelo ono govno Dejan Anastasijević, po zanimanju lažni haški svedok. Suprugu Jadranku mi optužio da mu je na simsu namestila dve ručne bombe, da pogine kad povuče roletnu. Stoka mu poverovala, jebao mu pas mater. Uporno proširujem spisak haških dužnika, ali Božjom voljom on se smanjuje – napisao je Šešelj na Tviteru.

Naravno, Šešelj može da nastavi tako da se ponaša, kad je taj isti Šešelj prošao nekažnjeno posle priznanja da radovao kad je čuo za ubistvo premijera Zorana Đinđića, poručivši da je na to ponosan.

-Tada se srpski narod oslobodio izdajnika i mafijaša. Đinđić je tamna strana srpske istorije i jedna od najcrnjih stvari koje su nam se desile, rekao je tada Šešelj.

Radovao se Šešelj i kad je ubijen novinar Slavko Ćuruvija.

Kad se istaknuti političari javno raduju kad čuju da je neko preminuo, valjda je “normalno” da se i pojedini građani obraduju zbog  smrti neke od javnih ličnosti.

U najmanju ruku je nepristojno, tačnije mnogo je odvratno i zlo, da se bilo ko raduje što je umrla bivša predsednica JUL-a Mirjana Marković, bez obzira šta neko o njoj misli, i da li je smatra indirektnim krivcem za mnoge loše stvari koje su se dešavale u Jugoslaviji devedesetih i dvehiljaditih godina.

A bilo je na stotine tvitova u kojima su građani Srbije izražavali oduševljenje što je umrla “crvena veštica”.

Slično se dešavalo i kad je bivši predsednik Srbije i Jugoslavije Slobodan Milošević umro u zatvoru u Hagu.

Da li je Srbija postala zemlja u kojoj je potpuno uobičajeno i normalno  da se o mrtvima govori sve najgore?

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here