NOVINAR, A POMOĆI NIOTKUD

0
538
foto: privatna arhiva

Prekarni radnici, te i novinari u prekarnom položaju, samo su mali, beznačajni kamičci u neuporedivo širem mozaiku prekarnosti, koja je postala, da parafraziram Karla Marksa, svetski proces. Reč je o globalnom procesu, koji nauka tek odskora počinje da analizira i razumeva.

Džozef Štiglic smatra da se, iza leđa radnicima i iza radničkih borbi za postizanje relativno sigurnih i izvesnih socijalnih izgleda, dešavao jedan mnogo jači i dublji proces. „Da bi poboljšali situaciju oko nesigurnosti – bilo da je u pitanju kapricioznost bezobzirnog gazde ili kapricioznost tržišta – radnici su se borili za veću sigurnost zaposlenja. Ali dok su se radnici borili za pristojan posao, MMF se borio za ono što se eufemistički zove „fleksibilnost tržišta rada“. To zvuči kao da će se učiniti da tržište radi bolje, a u praksi je to zapravo šifrovano ime za niže nadnice i smanjenje zaštite zaposlenja.“

Rad je postao nesiguran. Klasične i ključne tekovine sindikalne borbe koje se ogledaju u „3 osmice“ više ne postoje. Postaju tek puko i varljivo sećanje.

U izveštaju za 2016. iz dugoročnog istraživanja (2014-2020) „Indicators on the level of media freedom and journalists’ safety in the Western Balkans“, se konstatuje da je priroda novinarstva kao profesije na području takozvanog zapadnog Balkana, a, tačnije, Jugoslavije, neizvesna. Neizvesnost je „prisutna je u svim slučajevima. Mnogi novinari u privatnim medijima rade prekovremeno, čak i u vreme praznika, i to bez naknade. Često moraju da se bave marketinškim aktivnostima. Poslodavci mogu u svakom trenutku da raskinu ugovore sa novinarima. Novinari obično nemaju zaštitu.“ A kada se radi o novinarima u Srbiji u ovom izveštaju se kaže: „Nesiguran rad. Novinari su prisiljeni da rade na drugim zadacima i da se bave marketingom. 76 odsto novinara je reklo da je njihov ekonomski položaj značajno lošiji u odnosu na prethodne godine.“

Proces prekarizacije novinara je, istovremeno, i totalan, uz osobenosti koje sobom nosi globalizacija. Osoben u tome što u raznovrsnim i raznorodnim lokalnim, nacionalnim, regionalnim… kulturno-političkim prilikama vlada, manje-više, isti model autoritarnog diktata kojim se zahteva, takođe, isti ili sličan model submisivnosti novinara. Nema velike razlike u načinima nametanja diktata pred novinare koje praktikuju autoritarne strukture u, na primer, pretežno šiitsko-muslimanskom Azerbejdžanu ili u pretežno pravoslavno-hrišćanskoj Srbiji.

U zapadnom svetu novinari se nalaze pod relativno jačim korporativnim pritiskom nego pod, recimo, religijsko-ideološkim pritiskom. Ali, i tu je hegemoni karakter medijske kulture promenio predstavu o stvarnosti. Razumevanje kategorije javnog interesa postaje neobavezan element u širokom repertoaru arbitrarnog tumačenja stvarnosti koje monopolizuju otuđeni centri političke i ekonomske moći. Novinar više ne obaveštava (manje- više autonomno) javnost o stvarnosti. Ponajmanje može i sme da to čini na kritički i analitičan način. Rečju, prostor i obim medijskih sloboda se kontinuirano sužavaju. Novinar je konačno postao puka transmisija za primenu i nametanje separatnih interesa otuđenih centara moći.

U stvari, umesto predstavljanja stvarnosti, spektakl je ono što se dešava i ono o čemu se izveštava. Stvarnosti izvan spektakla nema. Politička demagogija, reality show, umetničko delo kao „umetnički proizvod“… postaju neupitne realije takozvanog javnog života.  „Spektakl se ne može shvatiti samo kao vizuelna obmana koju stvaraju masovni mediji. To je pogled na svet koji se materijalizovao. Sagledan u celini, spektakl je u isto vreme rezultat i cilj vladajućeg oblika proizvodnje. On nije samo dekor stvarnog sveta, već sâmo srce nestvarnosti ovog društva. U svim posebnim aspektima-  vestima, propagandi, reklami, zabavi- spektakl predstavlja vladajući oblik života.“

Ovakve prilike generišu dugoročni proces depersonalizacije novinarskog rada, pa i stvaralaštva. Pored toga, egzistencija novinara više ne zavisi od njega sâmog, već od moćnih i spoljnih sila. Takva situacija je naročito teška i neizvesna u medijskim kućama u provinciji gde su novinari, pored opšteg nepovoljnog stanja u kome se nalaze, pod još jačim pritiskom slabo i tek formalno konrolisanih lokalnih aktera finansijske i političke moći. Lokalne aktere i vlasnike moći ne kontrolišu ni centralne vlasti, a još manje to može da učini lokalna (tek rudimentarna) javnost. Centralne vlasti smišljeno ne primenjuju zakonske odredbe u kontroli lokalnih vlasti sve dok su lokalne vlasti lojalne. Tek nekontrolisane lokalne vlasti su voljne da obavljaju poslove u sivoj zoni (pa i u sferi legalne kažnjivosti) od interesa za nadređene vlasti. U takvoj situaciji, naročito lokalni mediji, moraju da budu strogo kontrolisani.

Dakle, novinari, u ovakvoj društvenoj stvarnosti, svoj položaj doživljavaju kao stvar fatuma. Kako bi se reklo- pomoći niotkud. Jer, i moć profesionalnih udruženja je nedelatna. Od profesionalnih udruženja sindikati su još nemoćniji. Nemoć sindikata je generisana i njihovom neprincipijelnom politikom spram odbrane i zastupanja interesa članstva, sa jedne strane i spremnosti na kompromiserstvo prema vlastima. Zahvaljujući prećutnoj podršci države i vladajućih partija poslodavci u privatizovanim medijima sasvim otvoreno zabrajuju sindikalno organizovanje novinara.

Konačno, zakonima se (stvarno) ne štite ni status ni vitalni interesi novinara. A ne garantuje se zakonima ni pravo na poštovanje profesionalnog digniteta od strane poslodavca.

Prekarizacija je postala nepovratan proces. Novinari su odsečeni od bilo kakve mogućnosti da učestvuju u kreiranju medijske politike; ne participiraju u podeli prihoda (oni su puki nadničari); ne učestvuju u politici tržišnog, političkog ili kulturnog pozicioniranja medija… Uz to, ne mogu da računaju na solidarnost sredine. Odgovor novinara (u većini slučajeva) je pasivna rezistencija i apatija.

Jedna kategorija novinara je ipak relativno zadovoljna svojim položajem. Dakako, reč je, kolokvijalnim govorom rečeno, o „novinarima“, a ne o novinarima. To je ona velika grupacija nekompetentnih i nesposobnih za kompetitivnu utakmicu, onih koji su propagandisti vlasti i dominantne ideologije.

Manji broj novinara, koji po profesionalnom nivou i po iskustvu zavređuju status novinara, se, po pravilu, povlači na položaj unutrašnje emigracije. Rade po zadatku. Ne veruju u mogućnost temeljnog popravljanja svog profesionalnog i društvenog položaja. Dugotrajni prekarni položaj dovodi i do postepenog potiranja, brisanja i njihovog profesionalnog identiteta. Uostalom, kao i u svim drugim sferama prekarnog života.

Njihov pasivan stav nije izraz socijalne i profesionalne neodgovornosti. To je izraz realne procene o tome da se društvo (te i njihova profesija) nalazi u stanju duboke anomije. S razlogom su uvereni da bi njihov aktivizam doveo do radiklanog pogoršanja ionako lošeg položaja. Naravno, ima i onih koji nisu spremni da se konformiraju sa statusom quo. Ali, usamljeniji su danas nego juče.

(Autor je doktor socioloskih nauka, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu i osnivac Udruzenog pokreta slobodnih stanara).

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here