• Prema rezultatima male ankete među niškim novinarima, najzatvoreniji za saradnju su aktuelni gradonačelnik Niša i pravobranilaštvo, a najotvoreniji predsednik Skupštine grada i pojedini delovi pravosuđa
  • “Otvorenost” institucija i nosilaca javnih funkcija zavisi i od toga da li informacije traže provladini ili nezavisni mediji, kao i da li su pitanja “lepa” ili “nezgodna”
  • Nosioci javnih funkcija nisu dovoljno svesni svoje obaveze “polaganja računa javnosti”, kao ni uloge i značaja medija
foto: N1

Novinari, medijski radnici i mediji  u Srbiji  Svetski dan slobode medija, 3. maj, dočekuju u katastrofalnom položaju,  potvrđuju izveštaji Evropske komisije i Reportera bez granica u kojima se Srbija po slobodi medija nalazi na 76. mestu, što je pad za deset mesta.

Udruženje novinara Srbije i Nezavisno udruženje novinara Srbije upozoravaju  javnost na ugroženost slobode medija i javnog izražavanja, te da položaj novinarske profesije u Srbiji nikada nije bio teži, a da je Srbija već dugo bez medijske strategije kojom bi se „trasirao razvoj medija i stvorili uslovi za neometan rad redakcija i novinara“.

Ova dva novinarska udruženja navode da  predstavnici vlasti na svim nivoima „najčešće zloupotrebljavaju novac namenjen za projektno sufinansiranje medija, čime su većinu, kako kažu, nezavisnih medija ostavili bez prihoda”.

NUNS i „Nezavisnost“ podsećaju i da su plate novinara u Srbiji na „dnu lestvice među svim profesijama koje traže visok nivo znanja i integriteta, a mlade kolege i koleginice u honorarnom odnosu najčešće rade volonterski ili za svoj rad dobijaju ponižavajuće male naknade, bez ikakvih drugih radnih i socijalnih prava“.

Oni zahtevaju od nadležnih organa i da rasvetle slučajeve napada na novinare, kao i ubistva Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića, kao i da nalogodavce i krivce privedu pravdi.

Medijska kutija je povodom Svetskog dana slobode medija sprovela svojevrsnu anketu na manjem novinarskom uzorku u Nišu, u nastojanju da bar približno proveri koliko su istitucije i nosioci javnih funkcija otvoreni za saradnju sa njima, te kako razumeju značaj i ulogu medija i novinara.

Prema rezultatima ovog sondiranja, najzatvoreniji za saradnju sa novinarima su aktuelni gradonačelnik Niša i pravobranilaštvo, a najotvoreniji predsednik Skupštine grada i pojedini delovi pravosuđa. “Otvorenost” u velikoj meri zavisi od toga da li informacije traže provladini ili nezavisni mediji, kao i da li su pitanja “lepa” ili “nezgodna”.

Zorica Miladinović, dopisnica Danasa, kaže da najlošili odnos prema medjima ima gradonačelnik Niša.

-Od njega uglavnom „ne uspevam“ da dobijem izjave ili podatke, mada ga uredno i iznova zovem- kako vec nalaže profesija. Pri tom, „prvi građanin Niša“, koliko uspevam da vidim, vrlo rado daje izjave ili intervjue lokalnim televizijama i novinama koje imaju predznak medija bliskih vlastima. Dakle, ne samo da je za neke medije zatvoren- što njegova funkcija ne dozvoljava, nego i diskriminiše medije, što je takođe nedopustivo- kaže.

Ona naglašava da nezadovoljavajući odnos prema medijima ima i Policijska uprava Niš, koja je prilično zatvorena i iz koje informacije stižu (pre)često nezvaničnim kanalima.

-To ume da bude rizično po činjenice. Koliko se sećam, policija je u mandatima nekih drugih vlasti bila otvorenija za javnost, te su redovno održavane i konferencije za novinare, na kojima ste mogli da ih „propitujete“ o svemu i svačemu-kaže.

Miladinovićeva dodaje da problem ove vrste ima i sa rektorom Univerziteta u Nišu, uprko izvesnim pomacima “na bolje”, kao i profesorima Univerziteta, pogotovu kada se o njihovim fakultetima ili njima lično piše kritički ili od njih traži da kritički osvrnu na određenu situaciju.Odnos sa direktorom Kliničkog centra, kao i direktorima klinika, varira „od slučaja do slučaja“ i svakako bi mogao i morao biti bolji-kaže ona.

Ona napominje da sa  ostalim funkcionerima i institucijama kao novinarka uglavnom nema većih problema.

– Ako bih već nekog morala da izdvojim, neka to bude predsednik Skupštine grada. Takođe, uglavnom su mi uvek dostupni i načelnik gradske uprave, čelnici gradskih opština, direktori javnih preduzeća i ustanova, čelnici političkih stranaka- navodi naša sagovornica.

Miladinovićeva podseća da nosioci javnih funkcija nisu dovoljno svesni da imaju obavezu da „podnose račun“ javnosti ili delu javnosti u čije ime mediji postavljaju pitanja. Nisu dovoljno svesni ni funkcije, uloge i značaja medija.

–  Ako ste na javnog funkciji ne bi smeli da „birate“ medije i pitanja koja vam odgovaraju,a da za sve ostalo zatvarate vrata. U trećem smo milenijumu, u vremenu kada je informacija „najskuplja roba“, u eri „Vikiliksa“, kada čak i u Srbiji postoji zakon i institucija koje nalažu organima javne vlasti i drugim institucijama da medijima i građanima dostavljaju informacije i dokumenta za koja su zainteresovani. Odbijanje da se pruže informacije samo će odložiti vreme njenog saopštavanja i ništa drugo. I da, probudiće veću radoznalost kod pravih novinarskih profesionalaca da temu „izguraju do kraja“-konstatuje ona.

Predrag Blagojević, glavni i odgovorni urednik Južnih vesti, ocenjuje da javni funkcioneri sve češće odbijaju i da komuniciraju sa novinarima nezavisnih medija, odnosno ne  obaveštavaju ih o važnim događajima i odbijaju da odgovaraju na njihova pitanja.

-Južne vesti imaju jako lošu komunikaciju sa gradonačelnikom Niša. Čak četiri puta je odbio da nam da intervju iako smo mu poslali unapred pitanja. Obrazloženje je bilo da nema vremena, a tog istog dana je gostovao na lokalnoj televiziji-kaže Blagojević.

On dodaje da ne mogu da dobiju informacije ni od većine javnih preduzeća, a posebno izdvaja jako lošu komunikaciju sa Aerodromom u Nišu i Direkcijom za javni gradski prevoz.

-Ne samo da nam iz Aerodroma ne pružaju nikakvne informacije, nego nas čak i ne zovu na njihove konferencije za novinare i događaje. Slično je i sa Direkcijom za javni gradski prevo-kaže on.

Kao primer dobre saradnje Blagojević izdvaja predsednika Skupštine grada Niša, kao I Osnovno i Više tužilaštvo, od kojih u svakom trenutku mogu da se dobiju tražene informacijeo.

– Od 2005. do 2012. godine sam poslao nekoliko stotina zahteva za pristup informacijama od javnog značaja. Od 2012. do kraja 2017. u proseku šaljem po dve žalbe na svaka tri poslata zahteva! Od svega toga, samo u 32 slučaja nisam odmah dobio tražene informacije, pa sam bio prinuđen da Povereniku šaljem formalne „žalbe“. Dakle, jedna žalba na svakih 40 zahteva. Među onima koji ni uz formalni zahtev ne šalju čak ni odgovor, a kamoli tražene informacije, jeste i sama Vlada Srbije-naglašava Blagojević.

On napominje da je od promene vlasti u julu 2012. godine, Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja očito kamenčić u cipeli vlastima.

-Pošto ne možemo da sve građane informišemo o tome da javni funkcioneri beže od naših novinara, a nemamo njihove izjave koje imaju ostali mediji, dovodi se u pitanje i naš kredibilitet, jer je logično da građani postave pitanje – zašto nemate drugu stranu, odnosno zašto imate samo opozicione lidere, a nema predstavnika SNS?- kaže glavni urednik Južnih vesti.

Vesna Torović, urednica Medijske kutije naglašava da je godinama unazad najgori odnos prema novinarima ima gradonačelnik Niša, odnosno čovek koji bi morao kao “prvi u gradu” da bude uvek na raspolaganju predstavnicma takozvane sedme sile.

-Prema mom  iskustvu gradonačelnici Niša su se stalno “ krili” iza nekih portparola. Te moraš da pozoveš i da tom PR saopštiš koja ti je informacija potrebna, a posle toga će ti se gradonačelnik javiti ili će ti poslati neko nemušto saopštenje. Gradonačelnici su stalno “na izvolte” medijima koji ne se bave istraživačkim i kritičkim novinarstvom. Uredno se slikaju po lokalnim televizijima, tako da se mi se dešavalo da mi je rečeno da je gradonačelnik izvan grada, a tog istog dana ga vidim kako daje izjave lokalnim TV stanicama-kaže ona.

Torovićeva dodaje teško dobija i informacije u Policijskoj upravi, tužilaštvima i sudovima.

-U  niškoj PU se jako teško može doći do nekog podatka izvan zvaničnog saopštenja, ako nisi novinar koji je specilazivan za crnu hroniku. Jednostavno njihovi portparoli kao da nemaju poverenje u novinare koji, kako oni kažu, nisu “ njihovi”. Slično je i sa sudovima, mada su PR Višeg suda uvek imali korektan odnos prema meni-kaže ona.

Prema njenim rečima, direktor Kliničkog centra i čelnici klinika, kao i ostalih zdravstvenih ustanova su jako raspoloženi da govore o uspešnim lečenjima pacijenata, ali ne i o propustima, korupciji, zloupotrebama, nepotizmu…

-Dešavalo mi se da se pojedini direktori klinika naljute jer sam kritički pisala o njima, pa ne žele da mi pruže najobičniju informaciju, kao  što je broj obolih od gripa. Slično je i sa diretkorom Kliničkog centra, kome kad ne odgovora neki moj tekst ne želi da se javi na telefon. Oni kao funkcineri ne shvataju da njihov položa nije njihova prćija, pa da mogu da se ponašaju kako žele. Ali, pošto u Srbiji ne postoje sankcije za to, ponašaju se po svom nahođenju-naglašava novinarka Medijske kutije.

Dosta dobru saradnju, dodaje ona, ima sa dekanima fakulteta, pojedinim profesorima, mada ne i sa rektorom Univerziteta u Nišu.

-N a funkciji rektora je osoba koja ne trpi kritiku i ne želi da sarađuje sa novinarima koji, kako on kaže, pišu loše i štete ugledu Univerziteta. Akademski profesori su često raspoloženi da daju neke inforamacije, ali nezvanično, što ukazuje da ni oni koji spadaju u najobrazovaniji društveni stalež ne shvataju značaj prava građana na informisanje. I naravno, boje se posledica koje bi mogli da snose ukoliko javno govore o problemima-kaže ona.

Biljana Ljubisavljević, novinarka Bete, kaže da informacije najlakše dobija od lokalnih funkcionera i direktora gradskih javnih preduzeća,

-Većina njih je spremna uvek za saradnju, bilo o kojoj temi da se radi. Smatram da veliki uticaj na to ima i što dosta dugo radim kao novinar a i oni su već sasvim dugo na različitim funkcijama, tako da se već dosta dobro poznajemo i imaju poverenje da neću pogrešno da prenesem ono što su mi rekli ili da na neki način zloupotrebim dobijene informacije- kaže ona.

Novinarka Bete ocenjuje da najteže, ili bolje rečeno najsporije dobija informacije od predstavnika državnih javnih preduzeća i ustanova.

– Potrebno je da se najpre dobije saglasnost iz Beograda, a nekada to ume da potraje vrlo dugo. Dešava se i da sa dobijenom saglasnošću ne uradim ništa jer su informacije koje dobijem šture i neupotrebljive, tipa da je rast nečega pet odsto u odnosu na prošlu godinu, a nema podatka u apsolutnom broju-kaže ona.

Daliborka Alihodžić, šefica dopisništva Večernjih novosti uopšteno kaže da odnos funkcionera i političara zavisi od teme i pitanja.

-Ako tražim informaciju koja je pozitivna za tog funkcionera onda je sve u redu i vrlo lako dobijem to što tražim. Međutim, ti isti ljudi ne žele da sarađuju ako hoću da dođem do informacija koje su za negativne njihovu instituciju i za njih lično.Onda me izbegavaju i neće da daju te podatke-objašnjava ona.

Dragana Kocić, novinarka Narodnih novina, Telegrafa i Informera ocenjuje da godinama unazad najbolju saradnju  ima sa Višim sudom u Nišu.

-Pratim sektor „crne hornike“, tako da sam u profesionalno smislu orijentisana na institucije iz te oblasti. Dobro sarađujem i sa policijom, mada se, koliko čujem, druge kolege žale na njihovu zatvorenost. Saradnja sa tužilaštvom bi mogla da bude dobra samo ukoliko bi poveli računa o blagovremenosti pružanja informacija, koja je nama veoma važna-kaže ona.

Prema njenim rečima.,najgoru saradnju ima sa Pravobranilaštvom grada Niša, koje je „crna rupa“, i kada god ih zovete nadležni su „na sastanku“ ili „na bolovanju”. Ni saradnja sa Osnovnim i Apelacionim sudom nije dobra.

Turkijan Redžepi, glavni i odgovorni urednik portala Roma World  kaže da najbolju saradnju ima sa većnicom zaduženom za socijalna pitanja, kao  i sa drugim većnicima i Školskom upravom.

-Ali i oni odlugovlače ili odlažu dostavljanje informacija ili razgovor sa nama, slučajnno ili namerno, ne znam. Sa kabinetom gradonačelnika uglavnom i nemamo profesionalni kontakt, pošto uglavnom sve završavamo sa nadležnim članovima Gradskog veća- kaže Redžepi.

Prema njegovim rečima, najveći problem imaju u Uplavi za planiranje i izgradnju, koja je centralizovana, pa informacije dobijamo nakon što se obratimo gardonačelniku ili načelniku gradske uprave.

Problem su nam i predsednici gradskih opština, koji, doduše, vole da se slikaju, a na pitanja vezana za različite probleme romske zajednice odgovaraju u stilu: „Mi to hoćemo da rešimo, u planu je“,  a posle se problemi ne rešavaju-kaže on.

Branko Janačković, novinar Blica ,ima najpozitivnije iskustvo sa Višim sudom i Osnovnim tužilaštvom.

-I sa policijom imam dobru saradnju, u skladu sa njihovim ovlašćenima.  Predsednici gradskih opština i drektori javnih preduzeča i ustanova takođe su prilično otvoreni za saradnju. Imam dobru saradnju i sa Kliničkim centrom Niš. Saradnja sa Višim tužilaštvom takođe ne spada u lošu, ali bi morala da  bude blagovremenija- dešava se da događaji preteknu njihova saopštenja, što nam smeta u poslu koji je dnevni i brz- kaže on.

Janačković dodaje da sa kabinetom gradonačelnika ređe sarađuje, ali da kada zove ili pošalje poruku gradonačelniku,  on se ne javlja već kasnije zovu njegovi PR-ovi.

-Od PR-arova gradonačelnika u konačnom dobijem informaciju koju tražim, ali svedenu na minimum i bez mogućnosti postavljanja potpitanja. Ranije nije bilo tako I gradpnačelnici su bili dostupniji-napominje on.

Janačković kaže da najgore sarađuje sa Pravobranilaštvom grada Niša.

-Ne sećam se da sam ikada dobio informaciju koju tražim. Sličan je slučaj i sa Apelacionim sudom, koji je, recimo, poslednji put dostavio pravosnažnu presudu koju sam tražio, ali potpuno „anonimiziranu“, tako da se iz nje može videti da je Osoba A izvršila krivično delo prema Osobi B. To je potpuno besmisleno jer je presuda pravosnažna, a imena tih ljudi već objavljivana, pošto su suđenja otvorena za javnost. Imam problem i sa različitim inspekcijama, jer je informisanje u toj oblasti centralizovano, odnosno mora da ide preko resornih ministarstava, što svima komplikuje posao-naglašava naš sagovornik.

Marko Smiljković, glavni urednik Građanina kaže da ima probleme sa velikom većinom institucija

– Često zovem ministre republike Srbije i nikada ni jednog nisam dobio na telefon već sam slao pitanja mejlom. Neki kabinet mi je odgovorio, neki ne. Loše sarađujem sa republičkim inspekcijama , kojima je naređeno da ne smeju da daju izjave novinarima, nego bi sve trebalo da ide preko ministarstava. To su na primer građevinska, zdravstvena, tržišna i druge. I sa Direkcijom za izgradnju grada Niša. Njima je zabranjeno da razgovaraju sa mnom, što mi je  pre godinu dana zvanično saopšteno. Problem je i ceo vrh Srpske napredne stranke u Nišu, osim Zvezdana Milovanovića, poverenika, koji, ako se ne javi na telefon kada ga zovem, javi se kasnije ili pošalje poruku. Delimično, problem su i javni izvršitelji, od kojih nekad dobijem informaciju, a nekada ne–kaže Smiljković.

Na njegovoj „beloj listi“ institucija su Hitna pomoć, Policijska uprava, Osnovni sud i Centar za obaveštavanje i uzbunjivanje.


NORVEŠKA PRVA, SEVERNA KOREJA POSLEDNJA

Prema izveštaju Reportera bez granica, na prvom mestu po slobodi medija je Norveška, a na poslednjem Severna Koreja.

Četiri od pet najvećih padova na listiležile su evropske zemlje – Malta koja pala za 11 mesta na 65. poziciju, Češka koja je padom od 13 mesta dospela na 34. poziciju, Srbija koja je ove godine 76. a prethodne bila 66. i Slovačka koja je beleži pad kao Srbija i sada je 27, navodi se u izveštajima Evropske komisije

U regionu Zapadnog Balkana, ispred Srbije se nalaze Slovenija (32), BiH (62), Hrvatska (69) i Albanija (75), dok su lošije plasirane Crna Gora (103) i Makedonija (109). Kosovo se nalazi na 78. mestu na listi.

Ovogodišnji indeks, kako je saopšteno, ukazuje na rastući animozitet prema novinarima globalno. Dodaje se da pritisci na medije, otvoreno obeshrabrivanje od strane političkih lidera i nastojanja autoritarnih režima da „izvezu“ svoju viziju novinarstva predstavljaju pretnje za demokratiju.

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here