foto: privatna arhiva

Bila jednom u Čudnoj zemlji naseobina koju su zvali Grad na Maloj vodi.

Bilo je to, svi su govorili, drevno naselje staro hiljadama godina u kojem su se rađali carevi koji su menjali istoriju Sveta.

Ipak, u Čudnoj zemlji- koju su neki nekritički zvali i državom, ovaj grad nikada nije uživao posebno poštovanje. Uglavnom je životario u siromaštvu, skrajnut, uzgredan i zanemarljiv.

U eri Predsednika, inače još čudnijeg od Čudne zemlje, Grad na Maloj vodi je dodatno unižen.

Čudna mu je oduzela još štošta i prenela u prestonicu, Grad na Velikoj vodi, u kojem su bili Predsednik, njegova svita, njegova Stranka i državna riznica.

Na taj način Predsednik je lakše gospodario ovim gradom, ali i svim drugim gradovima, pošto se otimalo i od njih. Bilo je važno da Predsednik bez ostatka boguje celom zemljom i životom u njoj.

Uprkos tome, on se na sva usta hvalio da mu je ovaj grad mnogo važan i da zato u njega stalno dovodi strance koji nude posao i život sirotinji. Uvek je zaboravljao da kaže da su ti sužnji u radionicama stranaca uglavnom motali kablove i žice- za male nadnice, savijene kičme i pognute glave, ostajući i dalje siroti.

Gradu na Maloj vodi je u to vreme oduzeta vazdušna luka koja je pretila da ga opasno poveže sa Svetom. Odluke o njoj počela je da donosi Čudna zemlja, u Gradu na Velikoj vodi, što bliže Predsedniku.

Gradski  oci, ponizni i poslušni, odlučivanje o vazdušnoj luci oberučke su preneli na Čudnu, znajući da je to Predsednikova želja.

– Evo, uzmite, uzmite.Treba li vam još nešto? Još neka luka, kuća, ulica, politička glava…?- pitali su, klečeći pred njim.

Gradu na Maloj vodi je tada oteto i odlučivanje o kući koja je pravila struju i davala svetlost za sve gradove na jugoistoku Čudne.

Uzeto mu je gazdovanje nad „komorom“, kućom koja je okupljala sve ljude sa novcem koji su nešto pravili ili nudili usluge narodu.

Oduzete su mu sve male bolnice, u koje su bolesni najpre odlazili, kako bi nadalje Čudna upravljala njima.

Izuzev što su se iskreno, ali bezuspešno usprotivili  oduzimanju vazdušne luke, žitelji Grada na Maloj vodi zbog svega ovoga nisu dizali bune.

Čutali su, trpeli i vezivali konja gde im Predsednik kaže. Već predugo sviknuti na pokornost, i zaključani svoje male živote, često su bez sopstvene volje i pune svesti išli na Predsednikove zborove, a zauzvrat dobijali kriške hleba sa slanim mesom, koje su se pravile u Predsednikovoj Stranci.

Vremenom su se pretvorili u stado.

A ceo njihov grad je počeo da bledi i nestaje, ostajući bez ikakve životne snage, kreposti i suštastvenosti.

Postao je NIŠta.

(Autorka je novinarka dnevnog lista Danas)

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here