• Srbija ne ispunjava većinu obaveza iz akcionih planova, pa i iz Akcionog plana za Poglavlje 23, te se ne može reći ni da se ovde borba protiv korupcije vodi bar „“na papiru“, kaže Nemanja Nenadić, programski direktor organizacije „Transparentnost Srbija“
  • Mnogi zakoni predviđeni Nacionalnom antikorupcijskom strategijom nisu doneti još uvek, iako su prvi rokovi istekli još 2014. godine
  • Jedan od brojnih razloga zbog kojih gradovi i opštine još nisu usvojili Lokalne antikorupcijske planove, iako je po Modelu LAP-a koji je donela Agencija za borbu protiv korupcije rok istekao u junu prošle godine, jeste što lokalna rukovodstva “nemaju želju da se na sistemski način suprotstave korupciji”
  • Tela za praćenje primene LAP-a (Lokalni antikorupcijski forumi) nisu formirani u velikom broju gradova i opština jer “telo koje će činiti ljudi nezavisni od lokalne vlasti može da prouzrokuje promene”
foto: medija centar beograd

Stepen korupcije u Srbiji je visok, ali uprkos tome nema stvarne političke volje za sistemsku borbu protiv nje, već je ta „borba“ često samo još jedno od sredstava za povećanje popularnosti kod birača, ocenjuje Nemanja Nenadić, programski direktor organizacije „Transparentnost Srbija“, u razgovoru za Medijsku kutiju.

  • Kako Vi lično „vidite“ ne samo raspostranjenost, već i nivoe ili crne tačke takve korupcije? I da li borbu protiv nje, osim politizacije, možda karakterišu i “papirnatost” i selektivnost, kako se u delu javnosti već moglo čuti?

Što su odluke veće po vrednosti, to je veća verovatnoća da će one biti direktno dogovorene, a da neće biti plod nadmetanja otvorenog za sve, koje se vodi po unapred utvrđenim pravilima. Ovde, dakle, govorimo o korupciji u nekom širem smislu, kao kvarenju institucija, podele vlasti i pravnog sistema, tako da ne mora nužno biti „plavih koverata“ i drugih direktnih finansijskih koristi – predmet „trgovine“ može biti politička podrška ili prilika za medijsku promociju. Trenutno su karakterističan modalitet ove vrste aranžmana ugovori za velike radove, prodaju preduzeća i zakup zemljišta koji se zaključuju pod plaštom međudržavne saradnje, tako da se u potpunosti isključuje konkurencija.

Kada govorimo o „srednjoj korupciji“, dobijanju poslova sa javnim sektorom ili u zapošljavanja u javnom sektoru, dobijanja raznih dozvola i slično, neke procedure se uglavnom moraju poštovati, ali se traži način da se „prilagode potrebama“. Dakle, tu govorimo o korupciji koja se odvija povlačenjem partijskih ili prijateljskih veza, ili plaćanjem mita. Stvari se obično mogu rešiti i bez veza i podmićivanja, ali sporije ili uz manju dobit.

A kada je reč o takozvanoj sitnoj korupciji, mnoge usluge se mogu dobiti bez korupcije, međutim nekada to podrazumeva duže čekanje ili slabiji kvalitet. Glavni razlog tog vida korupcije je nemogućnost javnog sektora da zadovolji potrebe građana, što je naročito vidljivo u zdravstvu. Drugi razlog su sitna podmićivanja kod kojih inicijativa potiče od građana kako bi izbegli kazne, na primer kada je reč o saobraćajnoj policiji.

Borba protiv korupcije u Srbiji je stvar koja bi trebalo da bude uobičajeni deo funkcionisanja institucija i dobro osmišljenog sistema, u kojem se na vreme prepoznaju i otklanjaju slabe tačke. U stvarnosti nije tako. Ne može se reći čak ni to da se ona vodi „samo na papiru“, pošto se ne poštuje, čak ni forme radi, većina obaveza iz akcionih planova. Na primer, mnogi zakoni predviđeni Nacionalnom antikorupcijskom strategijom nisu doneti još uvek, iako su prvi rokovi istekli još 2014.

  • Da li po Vašem mišljenju u Srbiji postoji stvarna politička volja i jasno opredeljenje za sistemsku borbu protiv korupcije? Ili je reč pre svega o formalnom ispunjavanju obaveza iz Akcionog plana za Poglavlje 23?

Niti ima stvarne političke volje, niti se ispunjavaju obaveze iz Akcionog plana.Ta volja je mogla da se pokaže na mnogo mesta i načina, ali je najjednostavnije poštovati one obaveze koje već postoje u zakonima- na primer, da Vlada izabere direktore javnih preduzeća  i pomoćnike ministara na konkursima, a ne da postavlja vršioce dužnosti godinama i direktno kršeći zakon, da dostavlja informacije po zahtevima i obezbedi da to čine drugi organi pod njenom nadležnošću. Politička volja bi mogla da se pokaže, kad bi je bilo i kroz spremnost da se pri izmenama zakona razmotre svi dobri predlozi, i u javnoj raspravi i u Skupštini. Da se, u slučaju ispunjavanja međunarodnih obaveza ne biraju minimalni standardi- kao u slučaju ustavne reforme pravosuđa, već ono što će najbolje rešiti problem.

  • A šta je, po Vama, najslabija tačka Modela Lokalnog antikorupcijskog plana (LAP) koji je uradila Agencija za borbu protiv korupcije? Da li je to, možda, nedostatak sistemskog i ozbiljnog monitoringa usvajanja LAP-ova i Tela za praćenje primene LAP-a (Lokalnih antikorupcijskih foruma), kako se već moglo čuti?  

Model LAP je od ogromne pomoći opštinama kao prilično obuhvatan podsetnik. Takođe, korišćenje modela omogućava uporedivost rada lokalnih samouprava i učenje na iskustvima drugih. Međutim, ta detaljnost mu je ujedno i glavna mana, jer može da ulenji i zamori. Razmatranje velikog broja predloženih mera može da kod radne grupe stvori osećaj da su pokrili sva bitna pitanja i da ostavi premalo vremena za njihove samostalne inicijative i razmatranje specifičnih problema za opštinu.

Kad je reč o funkcionisanju tela za praćenje primene, tu već nije reč o slabostima samog Modela LAP, već činjenice da ne postoji zakonska obaveza da se oni donesu niti obaveza Agencije da prati njihov kvalitet. O tome treba voditi računa kada se bude menjao Zakon o Agenciji i donosila neka nova antikorupcijska strategija.

  • Zašto, onda, u većem broju gradova i opština u Srbiji još nisu usvojeni LAP-ovi, iako je tim Modelom LAP-a bilo predviđeno da gradovi i opštine to moraju da učine do 30. juna 2017. godine?

S obzirom na to da za neusvajanje LAP nije zaprećena kazna, mislim da je i ovaj rezultat solidan. Sigurno je da su promociji LAP pomogle aktivnosti civilnog društva, kao i pozivi Agencije, a možda i želja nekih lokalnih lidera da se promovišu kao bolji u odnosu na susede.

Razloga za neusvajanje LAP-a, sa druge strane, je mnogo. Prvo,kada bi lokalna rukovodstva imala želju za sistemskim pristupom borbi protiv korupcije oni bi i bez ovog modela i obaveze uradili svoje planove. Kada dođe do toga da se ispunjava obaveza, onda se gleda koja je najpreča, tako da pretpostavljam da su oni koji kasne sa usvajanjem LAP bavili drugim stvarima, tamo gde finansijske ili političke štetne posledice mogu da budu veće. Moguće da je u nekim slučajevima manjkalo i entuzijazma- toliko planova je već usvajano, a da od toga nije bilo koristi. Stoga je podsticaj sa strane, bilo da dolazi od državnih organa, civilnog društva ili medija nešto što može da ohrabri one opštinske službenike i funkcionere koji bi želeli da nešto promene.

  • A zašto u još većem broju gradova i opština nisu formirana Tela za praćenje primene LAP-a (LAF-ovi)? Da li je među razlozima i nedovoljna zainteresovanost građana, pa i onih sa integritetom, da se u ovakvu aktivnost uključe? 

Formiranje takvog tela je onaj korak kada se ispunjavanje forme pretvara u nešto što može da prouzrokuje promene. Zbog toga mnoge opštien nisu bile voljne da formiraju telo koje će činiti ljudi nezavisni od lokalne vlasti.

Problem uključivanja građana vezan je za generalni pad entuzijazma i vere u mogućnost da se nešto promeni, galopirajući pad javne odgovornosti, zaprljanost javne komunikacije i slične činioce. Drugi razlozi se mogu tražiti u nespremnosti lokalnih samouprava da obezbede nadoknadu za rad takvih tela, malog broja mogućih kandidata za takvo telo u malim sredinama i nerazvijenom civilnom društvu koje bi moglo da bude predlagač.

  • Mislite li da su građani Srbije dovoljno informisani o tome šta sve spada u korupciju, ili kako mogu da joj se suprotstave na lokalnom nivou, ili šta su LAP i  Telo za praćenje primene LAP-a…? 

Jedno nedavno istraživanje pokazuje da nisu. Ljudi nisu dovoljno informisani ni o tome za šta je nadležna opština a za šta država, a kamoli o ovim pitanjima. To je deo odgovornosti lokalnih organa vlasti. Ona bi trebalo da promoviše na primerima funckionisanje antikorupcijskih mehanizama koji su u nadležnosti opštine. Kada neko prijavi korupciju ili koju god sumnju u kršenje zakona, kada o tome izveštavaju mediji, lokalna samouprava mora da brzo reaguje, da obavesti šta je preduzela- i to bez zaklanjanja iza nenadležnosti. Istina je da je za gonjenje nadležan javni tužilac, ali je opština najčešće nadležna za donošenje pravila i uspostavljanje kontrola koje su mogle da preduprede korupciju.

  • Da li verujete da se usvajanjem LAP-a i formiranjem autonomnog Tela za praćenje primene tog dokumenta može podići svest institucija, službenika i građana o neophodnosti institucionalne borbe protiv korupcije?

Naravno, to i jeste cilj. Međutim, ako se aktivnost ne sprovode dobro, postoji rizik od dodatnog razočaranja i stvaranja suprotnih ideja-  da su institucije nebitne, da na odgovornost i kontrolu vlasti ne treba gubiti vreme i da se treba prepustiti efikasnim rešenjima koja nude lideri čija se reč bespogovorno sluša.


GRAĐANE TREBA EDUKOVATI

  • Koliko su važne edukacije lokalnih samouprava i građana o ovim temama i šta bi (i ko) na tom planu trebalo preduzeti?

Građanima treba dati mogućnost da se upoznaju sa svim bitnim podacima- na primer, sa izveštajima o donošenju i sprovođenju LAP-a, radom radnog tela i tome slično. Dodatnu edukaciju može da sprovodi ili samo to telo, ili udruženja, kako bi se proširio krug onih koji prate rad opštinskih organa ili slučajeve sumnji na korupciju.

(Tekst je realizovan u okviru projekta „Gradovi i opštine u Srbiji protiv korupcije“ koji je sufinansiralo Ministarstvo kulture i informisanja)

Komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here